cudesno

Kako lepo kaže najgora od sve dece - za celu sortu jedinki nalik njemu, nauka o evoluciji postavila je precizan opis geneze: taj nije SIŠAO s planine. Taj se  SKOTRLJAO...

Nevoljne akcije ponekad mogu čoveku da izmene čitav dalji tok sudbine. A da je lepo ostao tamo gde je posađen, među kozama, niko ne bi ni primetio na njemu bilo šta neobično. 

Kozice su ionako nadaleko čuvene sa svoje trpeljivosti.

Kupala bi ga kiša, sušilo sunce, rosa umivala a nežni zefir milovao rumene obraze. I tako dok se ne regeneriše vascela flora. Od otpadnih voda koje bi se sa njega slivale, vegetacija bi bujala, a zemlja postajala plodnija. I vetar bi uminuo pireći ispod njegovih pazuha, što bi, na globalnom planu, znatno ublažilo potonje udare košave u glavnom gradu. Svet bi, uopšte, postao prava mediteranska cvetna bašta - ali, avaj! Skotrljao se!   I, na nevolju, pravo među nas.

Izgubio je na trenutak ravnotežu, ophrvan bremenom svojih čvrstih uverenja, protivnih svakoj higijenskoj dogmi. U ljutoj borbi protiv onih pedera koji se kupaju češće od jedared na godinu, i nije ih ni sramota da o tome javno govore - spreman je na svako pregalaštvo, svaki nadljudski napor, samo ako to zahteva da se dooobro oznoji. Eh, ... Šta je pravi muškarac bez svojih uverenja?

Držanje čvrstog kursa uverenja njemu uopšte ne predstavlja problem - naturalni aromatični dah štale za koze širi se od njega i jutrom, i večerima, a bogami i mesecima, a verovatno se istroši i ceo kalendar pre nego što se potroši jedan sapun na banjanje u njegovom hamamu.

Zašto bi se, zaboga, kupao kad on sam sebi ne smrdi? To što u njegovoj blizini sve živo vene i sparušava se, ljudi zadržavaju dah dok ne pomodre, a životinje skičeći hvataju šturu, on, zadovoljan u sopstvenoj gadosti, čak i ne primećuje. Samo je u jednom trenutku konstatovao da je usamljenost sudbina velikana.

Kao u sceni iz špageti vesterna, lutaće večno prerijom, prema zalazećem suncu, naš lonely cowboy...  Old Rayo biti najjači bledoliki (ahm! prigovor na bledolikost!) na celom Divljem Zapadu. Od njega i sunce bega, pa kreće da zalazi još oko podne. Nepobediv u dvobojima, ne ostavlja preživele ni da šire legendu. Nema zarobljenika. Tišina nema svud. Samo vazduh treperi - kao da nebo gori - sprema se oluja - ...  A, ne, ne, ne... To ipak biti Old Rayo.

Kad se taj zaputi ulicom, ni muva se ne čuje. Ako se koja  neoprezno i zaletela ka njemu privučena poznatom neodoljivom aromom, smesta je podlegla u sudaru sa prvim talasom zida smrada. Kerići na ulicama zakovrnuli, pena im na njuške udarila, još se poneki trza u agoniji da utekne od pomora. Bubašvabe ugmizale pod kamen, drhteći od stra' da Old Rayova čizma ne nagazi suviše blizu.  Ako i umre u čizmama, samo da ih ne izuva!

Škorpije trpe  nuklearnu eksploziju bez većih tegoba, ali zato im je Old Rayov natural  jako uspešno do'akao. Kad on prolazi gradom, ljušte se fasade. Kužni oblak vidljiv nadaleko, locira ga na horizontu. Čak i lešinari nad njegovom glavom lete u cik - cak, zatiskujući kljun drugim krilom. Old Rayo uvek hodi na sopstvenim nožicama. Svaki konj pod njim crkne. Čizme su mu skorele, na grudima neprobojni oklop od smrdljive košulje koja se već uvoštila. Ispod se naslućuje mrko-siva siledžijka, uglačana kao metal. Šešir mastan kao kazanče, nedovoljno prikriva ćelu sa kontinentima skorele prljavštine. Bore na čelu kriju plodne zasade gljiva. U uši niko ne sme da mu zaviri. T-Rex je pokušao jednom... Samo jednom...

U telefonskoj govornici se posle njega može  razgovarati samo kroz gas masku, i to spolja.  Za svoje protivnike je  pravi kralj verbalnih duela. On je uvek u pravu. Ko njemu sme da  protivreči?... Dovoljno je da se samo preteći nagne ka faci sagovornika.

Radi pune objektivnosti izveštavanja, valja napomenuti da nije uvek nailazio na tako mlak otpor. Otpor publike je, logično, jenjavao kako je razmak između dva njegova  "zaplakivanja" elongirao. Pokret otpora je u strogoj ilegali kovao planove kako da ga, higijenski neukog, nekako edukuje. Pošto nije obraćao pažnju na korelaciju između svog prisustva i pomora dišućeg življa, sa izuzetkom ribica u akvarijumu, delegacija najhrabrijih otporaša čak se usudila i da mu horski otpeva "ALA J' TO DIVOTA, KAD SE KO OKUPA!", što je prošlo bez ikakvog odjeka u svesti našeg junoše.

U krajnjem očajanju, zabeležen je i jedan pokušaj atentata: jedna plavojka sa gas maskom uočena je kako mu se prikrada s leđa, sa naperenom prskalicom punom asepsola. Nažalost, podlegla je udaru smrada, uprkos aktivnom uglju, i ostala tako okamenjena kao krajputaš obeležavajući put kojim je Old Rayo prošao.

Opravdano se sumnja da bi i nabacivanje lasa sa mirišljavim jelkicama oko vrata bitno ublažilo udar. On smatra da svi pravi muškarci, kao on, treba da drže tvora za kućnog ljubimca, a kao osveživač vazduha za rep okače crknutu mačku.

I pored svoje neosporno herojske pojave, ponekad mu se u dnu masne košulje zaprete nekakav osećaj neshvaćenosti  i usamljenosti. Niko njega ne razume, čak ni one sekice na hot-lajnu... Kad bi iskreno odgovarao na sve što ga maznim glasom pitaju, kao: "Macooo, šta imaš na sebi?", morao bi da prizna: "Štroku, bejbi... Štroku..." 

Zato se ovom prilikom apeluje na žene sličnih uverenja, a dobra srca i zapušena nosa. Možda im se posreći da otkriju kako ispod smradnog oklopa kuca zlatno srce?

Mada, onako među nama -  neeeee verujem.... Ovaj grad je suviše mali za njih dvoje...