cudesno

„E, video sam cica macu!" kaže muž, gotovo veselim glasom. „Evo sad je protrčala... ma, miš, mislim, miš... Imamo miša u kući!" Istog trena gađenje  je ženi podiglo želudac u grlo. Što u sedmom mesecu trudnoće uopšte nije bilo teško postići.

 Miš je viđen kako pretrčava iz dnevne sobe u trpezariju, koju je muž, sa zavidnim iskustvom od odsluženog vojnog roka, proglasio zonom  borbenog dejstva i sprečio dalji prodor agresora  pedantno ređajući kutijice od lekova u otvor vrata. Prema njegovoj strategiji, sasvim logičnoj, to je bilo sasvim dovoljno da zadrži napredovanje miša, jer su kutijice bile taman dostatne da ga sapletu - otprilike do kolena. A žabi do ramena.

Ograničenje kretanja pogađalo je samo  dvonožne stanare ove kuće. Oni su se plašili miša, pa su se trzali na svaki šum, ali ovaj miš im to očito nije uzimao za zlo. Nešto se moralo učiniti u cilju razrešavanja tog nakaradnog statusa suživota. Trudna žena nije imala mnogo originalnih ideja. Gadila se mišolovki i lepka, što joj je bilo surovo i mučiteljski, pa se zalagala za opciju da se mišu pruže bar neke šanse. Recimo, šansa da pobegne... i  tako je u njihov dom stigao Berlioz.

Mačak siv, ne mnogo krupan, mlad i brz, bio je lovac na glasu u njihovom kraju. U obližnjem Domu kulture su, zaštićene od pogleda zaklonom od lamperije, čitave kolonije miševa jurcale po zidovima i ludo se zabavljale, sve dok im se Berlioz nije pojavio. Svakog jutra je dočekivao prvog službenika sa lovinom pedantno poređanom na stepenicama. Morali su da ga pohvale – kako da ignorišu takav trud – što je mačka dodatno stimulisalo na nova pregalaštva u toj oblasti. Da pomognu prijatelju, a i da malo ohlade Berliozov entuzijazam, zbog kojeg su svakog dana dezinfikovali stepenice varikinom, pristali su da ga ustupe na nekoliko dana kao  smrtonosno oružje u borbi protiv opasnog kućnog miša.

Čim je stigao, Berlioz je kao pravi detektiv sagledao mesto zločina, i brzo protrčao po stanu, prateći trag koji je miš ostavio. Na kraju se, sa izrazom opakog predatora, smestio  pored ventilacione cevi, vrebajući kad će se plen nepromišljeno promoliti. Međutim, izgleda da je i miš nanjušio šta mu se sprema, pa se više nije pojavljivao.

Ratnik na odmoru, Berlioz se brzo odomaćio u novom domu.  Jeo je granulice, pio mleko, igrao se sa decom i učio ih da love, čime su oni bili potpuno ushićeni. Mazio se i često je ostajao da drema pored muža na sofi. Ovaj je tvrdio da ga prisustvo mačka smiruje bolje od bensedina, i lobirao da se Berlioz trajno nastani u njihovoj kući.

Naravno, rezbario je nameštaj, jer umetničke porive je teško suspregnuti, a takav talenat uvek nađe načina da se iskaže. Produkte ishrane ostavljao je u kadi, što je bivalo nepogrešivo detektovano vriskom trudne žene. Verovatno zbunjen značenjem  tih zvučnih efekata, mačak je prešao na saksiju sa palmom (opet vrisak....) a onda se skrasio u kutiji s peskom na terasi. Da li zbog vriske, da li u inat njenoj otvorenoj netrpeljivosti  prema dlakavim stvorovima, tek – Berlioz je bio jako privržen trudnici. Pratio ju je u stopu po kući, budio se rano, kad i ona, i svakog jutra je nežno pozdravljao čupavim repom preko bosih nogu. Što je izazvalo zagrcnjavanje prilikom pijenja vode, i novu seriju kašljanja i vrištanja. Iz mačkove perspektive , njihov odnos je bio vrlo srdačan, kao odnos mačka Toma  sa nogama stare dadilje u zakrpljenim čarapama. Takođe, voleo je da je obraduje, jer je shvatio da ona ispušta one vrištave zvuke samo kad je srećna, pa se potrudio da je baš oduševi. Dovukao je sav veš spreman za peglanje na jednu gomilu, a onda legao na njega, da joj pokaže kako je njen veš siguran u njegovim rukama (nogama... štagod) i da on neće dozvoliti da mu se miš približi. I uspelo je – opet je pravila one radosne zvukove... Sledeća dva dana bila je jako srećna, često je ispuštala te zvuke, i  baš se videlo kako želi da mu ugodi i zahvali mu se za ono čuvanje veša od uljeza. Stalno je punila onu zabavnu stvar u kupatilu, koja se tako veselo  okreće, vrti, zuji  i skakuće, jer je znala koliko on voli da gleda taj program.

Iste večeri, komšinica s drugog sprata, razbarušena i sve sa metlom u rukama, prepala je Berliozove nesuđene hranitelje iz mračnog hodnika. Ne zna šta da radi, izgleda da ima miša u kući, koji je došao iz cevi za ventilaciju,  i pita može li da pozajmi njihovog mačka, jer se glas o njegovoj lovačkoj slavi nadaleko proneo. Posle kraćeg upućivanja u propratne pojave boravka sa  Berliozom u kući, ipak je odlučila da pozove one čike koje to rade u vidu zanata, a šta će oni s mišem – to na njihovu dušu.

 

Ništa ne sluteći, Berlioz je bio srećan, i sasvim zadovoljan svojim novim domom. Nije ima’ zamjerki, i zato se baš zbunio kad ga je onaj muž sutradan zatvorio u kutiju, i poveo na dugo mućkanje... Bio je zatvoren u mračnoj kutiji, činilo mu se – čitavu mačiju večnost.  Kada su ga pustili na već zaboravljenu svetlost dana, ponovo se obreo u Domu kulture, u kojem su u punom jeku bili završni radovi u enterijeru, sa štemanjem zida, i miša u zidu.

Dugo je razmišljao šta se to zapravo desilo. Analizirajući ponašanje onih primeraka ljudske vrste koje je imao prilike da upozna,  došao je do zaključka da su ljudi iracionalna bića, nelogičnog ponašanja, koja se s vama igraju i maze, samo zato da bi vas posle toga zatvorila u kutiju i ostavila. Takođe je primetio da su ljudi skloni površnom i ishitrenom zaključivanju o njegovim osobinama, što se uskoro i u praksi potvrdilo...

Par nedelja kasnije, Berlioz je misteriozno nestao. Isprva to nisu ni primetili zaposleni u Domu kulture, jer su bili usred građevinskih radova i demontiranja zidnih obloga, usmerenih na rušenje mišije sigurne kuće. Dozivali su ga i tražili po gomilama zidarskog materijala, ali nigde ga nije bilo. Tužni i sa osećanjem krivice, jer je njihov lovac nestao istovremeno sa svojom mišijom lovinom  kad su poskidali lamperiju, svi su  nagađali šta se to moglo desiti onako brzom i spretnom mačku... Bio je tako snalažljiv, bistar, pametan, a kao lovac pravi virtuoz... Ma nije ga valjda neko...? I tako su brižni ljudi razmotrili  sve opcije, osim one potpuno neverovatne – da je Berlioz promenio pol.

Iz jedne hrpe kutijastih cevi, začulo se mjaukanje, i pred zapanjenim gledaocima, iz cevi se pojavio Berlioz, u pratnji svoja četiri mačeta. Tri šarena, jedno sivo - slatka, umiljata družina ljutih lovaca. Ponosna mama Berlioz naučila ih je kako da opstanu u svetu ljudi i stanu na rep svim glodarima i ostalim miševima koji im se nađu na putu. Brendirana loza maca predatora sa Čukarice, potiče sve od ovog Berliozovog legla.

U pokušaju da objasne ovaj trans-seksualni preobražaj , Berliozovi poštovaoci došli su do zanimljivog zaključka : nisu oni njega pogrešno deklarisali kao mačka i nadenuli mu to muško ime bez razloga. Nego, za sve je krivo umetničko poreklo imena. Ništa nije slučajno... Žene zaposlene u Domu kulture, iznedrile su svoju new-age teoriju : čim neki maestro postane virtuoz, onda avanzuje na viši stepen evolutivnog razvoja i postane – pa, recimo - žensko...