cudesno

Najbolji prijatelj Hogara Strašnog je, kao i svaki štitonoša slavnog ratnika, delikatna mešavina poplašenog tunjavca i ingenioznog psihoanalitičara. Ko bi sa drugačijim karakterom ikad opstao između mača Hogara Strašnog, i oklagije još strašnije Helge? Srećnog Edija je, dakle, teška muka naterala da postane prvi skandinavski filozof egzistencijalista, jedan crtani uvod u Kjerkegora.

Dok to pričam svom drugu Ediju, koji, osim imena, nema većih sličnosti sa pomenutim likom, on me gleda iznad stripa o Hogaru, sa izrazom potpuno lišenim ingenioznosti, koju inventivno nadoknađuje dupliranom dozom tunjavosti.

 Moj drug Edi nije imao sreće da se proslavi kao filozof, ali imao je svojih momenata... Dve godine je radio marljivo i štedeo mimo svake kvote razuma, kao hrčak skupljajući pinjeze i šolde za kupovinu svog sna - mazde 323, koja je u to doba bila zmija od auta. Kako to već biva sa zamalo ostvarenim snovima, prevladao je strah od izvesnosti ispunjenja velike želje, pa je u drugom poluvremenu ove napete igre čitav projekat odjednom, bez vidljivog razloga, proglašen besmislenim. S mukom ušteđen novac, promptno se imao spiskati na nešto najbesmislenije moguće, pa je izbor logično pao na džinovski akvarijum sa zamkićem i piranama, koji je uskoro dominirao njegovom dnevnom sobom. Ukućani su se pored njega provlačili na kant, dok su piranice škljocajući nasrtale kroz naizgled bezbedno staklo.

Nekoliko dana kasnije, akvarijum je, poveden primerom svog vlasnika - pukao pod unutrašnjim pritiskom, i tom prilikom poplavio pola zgrade; pirane su bezbedno pocrkale pre nego što su se članovi Edijeve porodice vratili s posla; samo jedna je pokušala da u samrtnom hropcu precvika nogu mački koja se neoprezno došunjala preko troseda; uostalom, znate izreku "Curiosity killed the cat"; ova je imala sreće da joj radoznalost na vreme presuši. Posle te nesrećne epizode, naslutivši dubinu ponora na čijem je rubu visio, Edi odluči da ostatak novca dopuni jednokratnom pozajmicom, i tako ipak kupi kola. Doduše, nije više mogao ni da razmišlja o mazdi, ali zalomio mu se jedan solidan kec, skoro nevožen.

 Nestrpljiv da ga isproba, povezao je svog kuma Dragog, startovao auto - i udario u banderu, u prvoj brzini.

Malo, šarmantno udubljenje na braniku ljutog zmaja, nije nimalo umanjilo njegov vozački entuzijazam. Zato je pokupio još četiri drugara, i poveo ih na probnu vožnju. Na izlazu iz grada, mimoišli su se sa nekim traktorom koji je vozio seno. Mislim, zamalo da se mimoiđu... Očešali su se malo u prolazu, dovoljno da se prikolica sa senom prevrne pored puta, a kec zanese desno, pa oštro levo, da jedan omanji drugar izleti sa zadnjeg sedišta, i pućne pravo u ono seno. Kao koka u gnezdo. Ostali su nepovređeni, ali od straha i prepasti nisu mogli odmah da nastave vožnju.

Sede oni tako u kafanici pored puta, svima još drhte ruke, a Edi se, da ih umiri i uteši, priseća kako je prethodnog leta vozio motor, pa mu tako izleteo komšija Bob sa zadnjeg sedala. Da je samo pao, ni po jada, nego se sve to dešavalo pred patrolom saobraćajne policije... Videvši patrolu, Edi se iznenada setio da nije poneo ni vozačku ni saobraćajnu. Mušičav, kakvim ga je tvorac dizajnirao, on oštro zaokrene motor, da se vrati istim putem kući po dokumenta. U iznenadnom zaokretu, Bob padne sa zadnjeg sica i ostane tako sedeći zaprepašćen nasred puta. Bob ima facu mladog musketara, sa fino isfazoniranim brcima i bradicom koja se u padu naherila, dajući licu izgled predimenzioniranog znaka pitanja. Zblanuti saobraćajci gledaju u čudu šta bi čoveku... A Edi zaždio, startuje motor i gura ga trčeći, praveći se da nikad tu nije ni bio.

Nije to ništa, kaže Dragi, a sećaš li se one male koju si srušio s motora?

Aaaaa, da, da, bila je jedna... Stajali smo na semaforu, ona sedela pozadi, kad meni iz čista mira pade motor na stranu... Nije ništa bilo, samo ona nogu odrala, glavu udarila, rebro joj napuklo, a i ja sam se malo ugruv'o. A vidiš, nije mi se više nikad javila od tada... Kakva zla kurva!

... Sledeće nedelje, Dragi kaže svojoj mami da ide sa Edijem u grad, njegovim kolima. Mama, koja je čula sve prethodne priče o Edijevoj vožnji, bez reči ostavi pranje sudova, obriše ruke keceljom, pa kaže: Dođi, sine, da se ižljubimo!....

I tako oni krenuše. Došao Edi, parkirao se pred kumovom kućom, nije ništa udario, kuma prosula vodu za njima, i gledala ih dok nisu zašli iza ćoška. U sledećoj ulici, jednosmernoj, stoji kamion sa hlebom ispred prodavnice i istovara.

Edi ne koči.

Dragi već urla: "Kooooooči, Edi, kooooočiiiiiii....!!!!" kad Edi zakuca na pedalj od kamiona. Vidi tata skoro u mestu! Asfalt se namreškao pod točkovima.

Dragi već curi sa sedišta, amorfna masa sa živcima svud okolo, a Edi ponosno kaže: "Jesi vid'o kakve kočnice? A ne bi verov'o!"

Dok su išli prema gradu, na otvorenom putu, Edi načulji uši, i u nastupu paranoje postavi pitanje od kojeg se bez greške uvek naježi svaki vozač: "Čuješ li ti ovaj zvuk?..." Stvarno, neki drugačiji zvuk dopire odozdo, od točkova. Dragi, već histeričan, insistira da stanu kod prvog majstora da pogleda auto. Majstor uđe u kanal, sve iskucka, ishvali dobro stanje automobila, ali ne nađe uzrok čudnom zvuku. Tek posle dužeg ekspertskog razmatranja, došli su do zaključka da se to čuo prelazak sa stare na novu površinu asfalta... Pa čudan zvuk potiče od promene trenja podloge...

Zahvale se majstoru, koji ih gleda sažaljivo, prosipa vodu za njima i gleda ih dok nisu zašli u tunel. U tunelu još nije bio postavljen završni sloj asfalta, pa su šahtovi malo štrčali, ali Edi nije promašio nijedan. Dragi nije ni stigao da pita može li bar neki da ne overi, kad Edi uspaničeno vrisne : "Dragi, ja ne vidim! Ništa ne vidim!!!" Dragi se odsekao od straha - blago rečeno. Kako ne vidi, pa ima svetla u tunelu,... u tom oklevajući baci iskosa pogled ka Ediju, koji je natukao najtamnije sunčane naočare na svetu, dimenzija omanje šoferšajbne, i sumanuto mota volanom škiljeći kroz onu varilačku masku.

"Skidaj bre te rejbanke, jblte rejbanke!!!!!"

Znam da niko ne veruje, ali stigli su do grada. Kupili su čak i nove felne za keca. Cela dva sata im se ništa strašno nije desilo. Seli su u neku kafanicu, da popiju pivo. Čak su se i smejali. A onda je Edi, u pola gutljaja, zacenjen od smeha "uzdriiigno", kako on kaže, i u trenutku ostao bez vazduha, dijafragma mu se naglo podigla, i on je na par sekundi izgubio svest.

Kaže, trgao ga je užasan zvuk, od kojeg su stakla popucala: Dragi je, sa svoja dva metra nadmorske visine, već i inače prenapregnutih živaca, vrištao iz malog mozga i vukao ga za kosu. U panici je radio sve odjednom: zapomagao između dva veštačka disanja, mlatio Edija po grudnom košu (predoziran TV serijama o doktorima u urgentnoj) i još ga sumanuto drmao i šamarao. Pokazalo se da je to najbolje što je tog dana uradio za svog kuma. Kad su se malo sabrali, prerano osedeli konobari ljubazno su ih zamolili da samo izađu, ne moraju ništa da plate, ništa, ništa, pa su prosuli vodu za njima, i pratili ih pogledom, sve po redu. Edi tako izubijan nije mogao da vozi, pa mu je Dragi bez reči oteo ključeve, i dovezao ga kući u dubokoj tišini.

Njihovo prijateljstvo prebrodilo je krizu, prekaljujući se na vatri vrlo teškog iskušenja da jedan od njih bude onako domaćinski biven, i to poluosovinom od mazde.

Uostalom, gde ste u zemlji Srbiji videli kumstvo u kojem nisu radile sekire???