cudesno

Kriza srednjih godina udara bez najave, ali zato uvek spuca „u sridu“, uz efekat omanjeg cunamija. 

Zove me Veca, lujka srednjih godina, u dosadno subotnje popodne, sa predlogom da dođem uveče po nju -idemo u neki novi klub, gde će doći još neko društvo koje znam. Ništa ne sluteći, pristajem – nisam baš imala pretrpan raspored izlazaka za tu nedelju, a i društvo koje je pomenula, poznavala sam kao prijatno. 
Tek što se uparkirah ispred njene kuće, iz mraka me prepade sredovečna karleuša – dekolte se spaja sa šlicevima, nadograđeni pramenovi blajhane kose vijore na košavi, dok se nekada ozbiljna majka dvoje velike dece nesigurno leluja na pretankim crvenim štiklama. Pomno okrečeno lice, (u tri ruke, za sve pare), pokazuje posvemašnju ushićenost, dok se već vidljivi podbradak zamastio od zadovoljstva. Cmače vazduh oko moje glave, magli mi šajbnu parfemom, i ničim izazvana nastavlja svoj unutarnji monolog: idemo u neki divan kafić na Adi, sa nekim novim i interesantnim društvom, ne sa onim smaračima o kojima je pričala kad me je zvala, i što se nisam malo lepše obukla, treba to malo... znaš... Novo društvo, nikad se ne zna!... 

Naravno da se zna, pomislim, pošto sam već iz trećeg pokušaja uspela da prišrafim vilicu. Šta priča ova žena?... I ma ko je, bre, ova?... 
        ... da bi se ispostavilo kako smo se zaputile u neki sumnjivi bircuz na makiškoj obali Ade, gde je ona, u nastupu avanturističkog ludila, iniciranog dvodnevnim odsustvom svog bračnog druga, zakazala sastanak sa nekim likom kojeg je upravo upoznala na skajpu... (!)

Meni već kroz glavu prolaze slike iz crne hronike: Dve žene nađene zadavljene u šipražju: jedna plavuša u halterima i crvenim štiklama, druga s naočarima, u martinkama, hulahopkama i gaćama s kapuljačom i rol-kragnom... Pa da se i u smrti izblamiram kao štreberka! 

Odlazak na „blind date“ meni je uvek bio pouzdan znak očajanja ili teške depresije izazvane dugotrajnom usamljenošću. Provodadžisanje, koje je u našem narodu tradicionalno omiljena vrsta društvene razonode, takođe sam smatrala jednom od retkih preostalih zabava za krezube, kad preko srkanja kafe, uz vrašku mimiku obrvicama rastegnu trakalicu sa fotografijama „prilika“... 
A onda mi se desilo da se, ničim izazvana, nađem usred sastanka naslepo. I to tuđeg. Videvši moje smrknuto lice, da me ohrabri, Veca mi saučesnički namigne i u poverenju saopšti kako je rekla svom „dejtu“ da obavezno povede i nekog druga za mene, ali nekog markantnijeg, pošto sam ja „visooookaaaaa..... užas!“ 
Zgutam ja knedlu, šta ću, dirnuta tolikom pažnjom u razradi detalja i brigom za moju dobrobit, i borim se svim snagama hrišćanskih uverenja o razumevanju prema bližnjima, protiv poriva da iskrcam idiotkinju na parkingu kod Ade i vratim se kući da čitam nešto teško i rusko. Pa neka se zabavlja sa dvojicom, u tako lukavo osmišljenom aranžmanu. 
   Zašto to nisam i uradila? Uprkos uvreženom mišljenju – nisam baš toliki skot da ostavim nečiju majku, koliko god ona luda bila, u opasnosti da postane potencijalna vest u sutrašnjoj crnoj hronici.

Parkirala sam se strateški, blizu ulaza u kafić, i izabrala sto pored vrata – ni Džin Hekmen ne bi bolje – i ostala da se nadam kako se njeni blajnd dejtovi neće ni pojaviti. Uostalom, sve je upravo na to ukazivalo. Kasnili su već pola sata, ona ih je nervozno zvala i navigala kako da stignu, dok sam ja imala osećaj da su momci već negde u gužvi pored nas, samo čekaju da vide kako izgleda slepa lovina, procenjujući da li da se uopšte trude da se pojave.
U neko doba, pred ponoć, stiže mi poruka : KUMO, JESI LI TO TI, ILI SAM JA IPAK PREVIŠE POPILA? – moja kumica izašla sa drugaricama u kafić pored našeg, i spazila me spolja, ne verujući svojim očima – njena kuma - životni uzor  - poštena inteligencija, čovek i komunista – cevči piće u opskurnoj drumskoj me’ani u društvu polupijane i predekoltirane ocvale plavuše?... Ah, kad me rastrgnu tabloidi!... Ništa od mene neće ostati. 
Dođu deca da se pozdrave, Veca ode do šanka gde je već pristigao njen đuvegija. Vraća se, sva ustreptala, sa nekim majušnim majmunčićem u plastičnom sakou, koji je spodbio nekakav neseser pod miškicu, i nevešto balansirajući da mu stvar ne isklizne, pruža mi ruku i predstavlja se. Uočavam potpuni nedostatak celog reda zuba u gornjoj vilici. Iza njegovih leđa, Veca se krevelji i pokazuje kako je njegov drugar, onaj Obeliks, baš slaaaaaadak, i ispraća mališanka do šanka, da dovede drugara.
Moja kumica i njene drugarke odoše, a Veca ostade da dobuje roze akrilnim noktima po stolu, kvareći remek delo svoje manikirke i iščekujući najveće uzbuđenje večeri. Međutim, dečkićima treba neuobičajeno mnogo vremena da pređu pet metara od šanka...

Slutim ono što Veci postaje jasno nešto kasnije, i ona eksplodira u napadu besa: „On će mene da ispali, đubre jedno, pa ja sam za njega bre kraljica Draga!... Šta on misli, ko je on, pa znaš kakvi su mene sve frajeri startovali ...“ i, na moje zaprepašćenje, izvadi mobilnu igračkicu punu fotografija vrlo mladih momaka, koje je sve tako sa’vatala na pričaonicama na internetu. Za svakog od njih je rekla da ju je „muvao“, „napalio se“, „hteo da se ženi“ njome, ili je u najblažem slučaju „ooooodlepio“ za njom. Ima ona za to i logično objašnjenje, naravno. Takav spoj lepote i pameti, ličnosti i duhovnosti – još nije viđen na ovim prostorima. Šta da vam kažem. Blago mužu što je ima...

Za 4 meseca intenzivnog kopanja po pričaonicama, ušla je u suštinu problematike ovog fluktuantnog tržišta veštačkih emocija, i, pronicljiva kakvom ju je Bog dao, napravila suptilnu analizu karaktera svakog muškarca kojeg je, naravno, opčinila svojim neodoljivim šarmom. Čak je i knjigu pisala... Samo se s pravopisom baš namučila.
 Voli sve što vole mladi, uvek je bar 15 godina mlađa od svojih stvarnih godina, i ta se razlika progresivno povećava. Čezne da se vrate devedesete, ili bar muzika devedesetih.  Odgovarajuća estetika ide u paketu sa već nabrojanim...
Potanko mi je opisala tužnu sudbinu jednog od svojih virtuelnih prijatelja, nesrećnog arhitekte iz Pariza, kojeg je žena prevarila, pa sad on luta nesmiren bespućima interneta, tražeći sebi srodnu dušu na koju bi mogao da izlije sve bogatstvo svog stvaralačkog genija. I pokaza mi sliku nekog mlađanog Arapina, sa masnim tragovima loše ostruganih brkova. Oprezno natuknem kako mi deluje suviše mladoliko za renomiranog arhitektu, kao i da asocira na nekog vanbračnog sina Sadama Huseina. 

Kad mi nije oči iskopala! Šta će mi oči kad već ne vidim dobro. On je mešovitog italijansko-francuskog porekla! I to od aristokratske loze! Jedino što nju malo brine, doduše, je činjenica da ga je uhvatila u neveri – on četuje i sa nekom Ruskinjom, i sad vaga između njih dve, kojom će da se ženi! Najbolje bi bilo da ona nekako inkognito otputuje u Pariz, i da ga tamo malo špijunira, ali onako inteligentno, sakrivena iza tamnih šoferšajbni i marama a la Brižit Bardo. 

I tako se ponovo javio moj prvobitni slabašni instinkt da „dam petama vjetra“ , što dalje od njenog bolesnog sveta. Nisam ja iz te profesije čija pomoć je njoj potrebna. Virtuelni svet je potpuno istisnuo onaj stvarni. Ima sve prednosti : tamo je sve onako kako bi svi želeli da bude. Nema bola, nema razočaranja, a ako se igraju prevara, to ne boli jer nije stvarno. Strašno je što ovakvi zabludeli umovi počinju zaista da osećaju sve efekte virtuelnih emocija. U tom svetu ona nije zabrinuta mama dvoje adolescenata. Ona plače i besni jer ju je skajp - dečko ispalio! 
Na sve to, kad sam je istovarila pred njenom realnom kućom, (ili bar iz onog matriksa u kojem sam je upoznala), osvrnula se, sva ozarena, i saopštila da SAD ZNA zašto su njene skajp – đuvegije onako kukavički utekle. Nema to veze s njom – hahaha, svašta, pa on je NJU muvao i zvao da se vide, i on je već na fotografijama video kako je ona super riba. A i fotošop je zakon... Nego , TO JE SVE ZBOG MENE. 

Baš sam se zainteresovala za nastavak objašnjenja. 

Onaj Obeliks, e taj je baš bio sladak. Pa mu je njen dečko sigurno rekao da sam ja krš riba, i da se ne trudi da prilazi našem stolu, i zato su oni onako brzo otišli!...

Ah, tako dakle. Šta reći?... Naravno, složila sam se s njom u potpunosti. A i kako bih drugačije? Vratila sam je kući živu, i bar fizički zdravu, a za sve ostalo će se valjda pobrinuti članovi njene porodice, ako i oni ne budu zauzeti sopstvenim virtuelnim svetovima. Ako je to budućnost emotivnih veza u zemlji Srbiji, onda da ipak ostanemo kod kuće i čitamo ruske klasike. Sigurnije je.

A i kod Dostojevskog ima manje ludila.

Laku noć...