cudesno

Poslati mog oca samog u prodavnicu, oduvek je bila misija visokog rizika. Podrazumevalo se da neće kupiti ništa sa spiska koji je poneo u cegeru. Ali prava opasnost ležala je uonome što bi iz svake posete trgovinskim objektima doneo.

Pošto je g-đa Maman izbegavala da ga šalje u ove nemoguće misije, on se, kao svaki ratnik željan borbe, radovao svakoj prilici da bude koristan kao sakupljač, jer mu je dosadilo da stalno lovi i dovlači plen u pećinu. I tako se lovac-sakupljač naoružan cegerom, uputio u Centropromovu bazu u komšiluku, kao Crvenkapica u kamuflažnom sivom odelu sa  kravatom.

Na ulazu se ljubazno javio prodavačicama, Dragi i Saveti, koje su ga mrzovoljno odmerile ispod oka, zatim uzeo svoju žičanu korpu sa crvenom drškicom i sve u ugodnom ćaskanju sa nakolmovanim gospođama u mantilićima i borosanama, krenuo u svoj potrošački pohod.

On se tamo verovatno osećao kao u zemlji čuda. Sve je njemu tu bilo novo i zanimljivo, i smatrao je da se žene koje idu u nabavku ludo zabavljaju na ovako divnom mestu, te da je život domaćice jedan od boljih scenarija koji čoveku mogu da zapadnu. Valja napomenuti da je tom utisku doprinosilo i to što u ono doba prodavnice Centroproma nisu imale onaj specifičan miris koji se odomaćio u istim objektima kada su promenili ime. Taj miris mokrih starih krpa, natopljenih stoletnom sitnom prašinom i krupnim peskom, zaštitni je znak trgovinskih objekata koje danas posećujemo. Ali onda su mirisi svežeg hleba i mlevene kafe bili u modi.

Moj tata, kao sistematičan čovek  tehničkog obrazovanja, imao je svoj red i u kupovini:  pažljivo planiranje je osnova svake organizovane aktivnosti. Krenuvši od najvažnijeg, prvo je čekirao gondolu sa pićem. Stavio u korpu flašu Radenske tri srca, Fruktalov plavi sok od breskve u kartonskom soliteru sa limenim ravnim krovom, koji se bušio na dve strane da ne podliva, pa onda još jedan  zeleni, onaj zdravi, sa šargarepom na ambalaži. Soda se tada prodavala u mrežom obloženim sifonima od tri litre, sa plastičnom pumpicom, a kad je već uzeo  sodu, onda mora i Banatski rizling, najbolje vino za špricer, koje i posle  razblaživanja ima ukus vina. Dva jogurta u roze piramidicama, poticala su iz  vremena kad su deca znala da se mleko dobija od krave, pa nisu morala da imaju  portret donatorke na ambalaži kao podsetnik. Zatim kilo hleba, koje sam jednom, u svojoj ranoj fazi Proke pronalazača, eksperimentalno izmerila i sa zaprepašćenjem ustanovila da kilogram hleba teži samo 600 grama, i dve osušene kifle sa probušenom koricom, zato što su se zatekle na istoj polici.  Još i kiselo mleko, koje niko od nas ne jede, ali eto da se nađe uz kačamak. Koji je takođe kupio, u većim količinama, jer je to zdravo i dijetalno. Nekoliko pakovanja čaja od nane, šećer u kockama, kao i par kutija šibica i čačkalica, prašak za ručno pranje veša, naravno, potpuno dispotreban, kao i ćumur za roštilj, koji je mama odmah liferovala komšinici preko ograde, jer bi i pokušaj mog oca da zapali roštilj, verovatno završio nečijim ozbiljnim povredama. Nekoliko pakovanja baterija za tranzistor, jer to uvek treba, zajedno sa  šakom lepo zašiljenih žutih Toz olovaka sa gumicom, bilo je ubačeno u korpu samo kompulzivno, s pola svesti, dok je hitao ka svojim omiljenim artiklima.

Ah, mali  puterići! Tako im je tepao... Njih nije mogao da se nasiti.  Kupovao ih je kad god je stigao, i redovno hvalio ukus maslaca u malim  pakovanjima, koji je po njegovom mišljenju bio neuporedivo bolji od onog u većoj ambalaži. Imali smo u svakom trenutku zalihe mini maslaca za bar šest  meseci. U frižideru je pola kapaciteta bilo rezervisano samo za njihov smeštaj.  Držao je u robnim rezervama više maslaca od države Danske. Da je ikada došlo do  neke globalne nestašice malih puterića, moj taja bi haos napravio na berzi!

Valja napomenuti da je postojao još samo jedan artikal koji je na fetiš skali mogao da im konkuriše: mini senfići. Neuporedivo bolji od velikih, ako se on pita. I tako simpatičnog pakovanja. Doduše, lako im je pucala ona plastika... ali što su imali slatke  poklopčiće...! Valjalo se i njima obezbediti, toga nikad nije odviše. Zatim, hotelske marmeladice. One nekako idu uz puteriće, ali nisu toliko neodoljive, pa se zadovoljio jednom manjom zalihom, koliko za potrebe doručka u nekom  omanjem hotelu.

Na putu ka gajbi sa apatinskim pivom, za koje se u to doba još nije znalo da “muškarci znaju zašto”, mada je već bilo nekih indicija, usput je, kao kosilica za travu čistio police, ubacujući u korpu sve ono što nam je u životu zatrebalo otprilike nijednom: penu za brijanje, iako je prednost davao kremi za brijanje, pažljivo umućenoj četkicom u porcelanskoj posudi, kao u ceremoniji čaja, pa Merimin bebi sapun od kojeg se sušila koža, i otpadala posle duže upotrebe, nekoliko novih sredstava za čišćenje sanitarija, istih osobina, ali različitih pakovanja, kao i atraktivne  tupfere od vate za skidanje šminke, samo zato što su bili raznobojni. Na ovom mestu valja naglasiti dve bitne činjenice: prvo, da smo sestra i ja u to vreme imale dve i šest godina, i  da su naše potrebe za skidanjem šminke bile zaista zanemarljive, dok je njegova žena  od sve šminke koristila samo  ruž, pošto je na lutriji kad se delila lepota,  izvukla čist bingo; i kao drugo, ali tragičnije: nažalost, taj dobitak nije bio nasledne prirode...

Kad se našao pred bocama zidarskog piva, pažljivo je birao samo one tamnije braon, jer je u njima pivo imalo bolji ukus. Naročito je izbegavao zelene flaše, u znak sećanja na jednu ljutu dunđersku pijanku u kojoj su mu sadržaji zelenih flaša zamalo došli glave i ostavili ga sa razornim mamurlukom koji je godinama pamtio. Pošto je u korpi ostalo još malo mesta, na putu do kase ubacio je i desetak konzervi Eva - sardina, koje naravno niko ne voli, kao i nekoliko tona čokolade Galeb, koju smo voleli još manje. Čekajući pred kasom, osvrtao se gledajući da li mu je nešto slučajno promaklo, i onako iz razonode ubacio jedan bodljikavi ananas i kokosov orah, takođe ničim izazvan.

U povratku, na trafici je pazario sva Politikina izdanja. Mami Bazar, sebi Politiku i Politiku ekspres (za druge neobjašnjivo, ali on je imao neku teoriju   o istim vestima iz dva ugla sagledanim - ne pitajte mene), a meni i Zabavnik i Mikijev zabavnik (ovo je već bilo nasledno... ). Mlađoj kćeri, onoj nepismenoj, doneo je žvake, koje joj je mama odmah otela vrlo iskusno, a  pažljivo - tako da joj ne proizvede traumu, i u neprekinutom potezu uspela da iz cegera izvuče novine. One su jedino što je njoj bilo korisno u celoj toj hrpi bespotrebnih artikala, za čije je pedantno prikupljanje lovac uredno dobio zasluženu pohvalu.

Ja sam izbunarila jednu Rio čokoladu sa lešnicima, koja se tu  zatekla pukom slučajnošću, i pakovanje čokoladica 8 mini, koje je mahniti kupoholik verovatno ubacio po analogiji sa ostalim mini pakovanjima, ali sam ih brzo tutnula u ruke našem porodičnom analfabeti, da je odvratim od glodanja baterija.

Ananas smo, kao u Kišonovoj priči, nekako isekli (motorna testera spada u neke od boljih izuma čovečanstva) i sljuštili, da bi ga mama sačistila u kantu, razočarana ukusom koji se krio iza tolikog truda, dok je kokosovom orahu do'akala tek moja sestra, kad ga je  bacila niz stepenice, kako je videla da se s tim postupa u crtaćima. Senfiće, puteriće i sardiniće, u strateški respektabilnim količinama, majka je pridružila već postojećim robnim rezervama u špajzu, pored ulja, deterdženta i kafe.

  Pitam  se samo čiji li je tata  tako opsesivno kupovao deterdžent i kafu, kad je posle njega nestašica trajala godinama. A tek benzin?...  

Stvarno ima čudnih ljudi, pa kupuju svakojake gluposti.