cudesno

Onog trenutka kad sam u zagušljivoj sali SUP-a u Ljermontovljevoj dobila ružičasti passport za vožnju, mislila sam da se svet pretvara u moju F1 pistu.

Ponosni roditelji, obradovani novostima, upriličili su svečani odlazak na ručak, tendenciozno zakazan u kafani na drugom kraju grada, kako bi Rambou dali prostora da pokaže svoje tek verifikovane vozačke sposobnosti.

Sa vozačkom dozvolom na kojoj se tinta još nije osušila, prvo sam (autobusom, doduše) iz SUP-a odjurila kod svog instruktora vožnje, da mu se pohvalim, kako je red, da sam eto iz prvog pokušaja položila vozački ispit, što je trebalo da bude impresivni dodatak njegovom pedagoškom CV-u. Međutim, moj Toma je počešao bradu i rezignirano konstatovao da sam imala sigurno dobru vezu.

Vrlo neobično ponašanje, ako mene pitate, jer sam bila savršeno zadovoljna svojim vozačkim performansama, što držim da su i one stroge čike iz komisije overile svojim potpisom. Zaključivši da je Toma nešto imao loš dan, produžim ja kući, naoštrena da se odmah bacim za volan i konačno postanem čovek, kako je govorio Bane Bumbar.

Međutim, moj otac je iznenada spoznao da će u meni imati ozbiljnog konkurenta za slavu najveće vozačke zvezde u familiji, da i ne pominjem njegovu parališuću brigu za svog ljubimca na četiri točka, nesrećno dopalog u nedostojne i neiskusne ruke, te je zato rešio da moje nerazumne zahteve za uzurpiranjem njegovog prevoznog sredstva suzbije u samom začetku. Krenuli smo na svečani ručak u Topčider, mama i sestra su se poslušno ugnezdile na zadnjem sedištu, dok je Šumaher stariji zauzeo odgovornu suvozačku pol-poziciju, spreman da interveniše i na najmanji znak moje pretnje po bezbednost saobraćaja. Čak je nabavio i polovnu L tablicu, tek malko olupanu, da je predostrožno okači kao upozorenje Ludak u saobraćaju. (Mnogi koje znam, ne bi trebalo uopšte da skidaju takvu tablicu, ali ko sam ja da sudim...)

Sledećih pola sata mi je ozbiljno poljuljalo inicijelni vozački entuzijazam.
 Alter Šumi je izveo zastrašujući multimedijalni performans sa praskanjem i pucanjem, vikao, mlatio rukama, sklanjao mi ruke s volana da uključi migavac, a kao vrhunac uplitanja u suvereni vozački prostor, povukao mi je i ručnu kočnicu u vožnji, da bi se potom izdrao kako ja nemam pojma. Naše zanemele putnice samo trepću i mole se da nekako stignemo kud smo naumili. (Još kad bi znale gde je to)... U nizu sličnih prijatnih porodičnih izlazaka, ovaj je izbio na vrh top liste.

U onom stratusu sveta u kojem muškarci, bez obzira na dob, obitavaju, najdublja emotivna naklonost rezervisana je isključivo za automobil. Deca i žene dele izvrsno četvrto mesto, odmah iza kraljice majke i kućnog ljubimca, koji se u nekim težim slučajevima može kompenzovati i emotivnom vezanošću za daljinski upravljač. Tako sam, odmah po uspešno izvedenom forsiranju Topčiderskog brda, dekretom Alter Šumija trajno smenjena sa vozačkog sedišta, kojem mi je pristup nadalje i ubuduće strogo zabranjen, te se gospodar 1300 konja vratio na tron. Ah, te sreće! Tog olakšanja!...

Vratio je retrovizor na „default“, stavio decentne top gan naočare, okrenuo ključ i krenuo da turira,... u mestu. Što jači gas, to se ljubimac više propinjao, ali bez pomaka. Malko uzrujan, u neverici kako se i Njemu lično to moglo desiti, pogled mu je pao na ručnu kočnicu, jaaaaaako zategnutu osvetoljubivom ženskom vozačkom rukom.
Levom, iz bekhenda.

...Tri godine kasnije, i dalje sam putovala autobusom. Toliko o osvetoljubivosti, koja je u našoj porodici definitivno nasledna. Dok se jednom nije umešao Hitan Slučaj, koji je zahtevao da se neki dobrovoljac promptno odveze do mog brata u blok 70, i odnese preko potrebnu dozu šerpe sa punjenim paprikama, koje je majka morala hitno da pošalje, da dete slučajno ne zanemoća od gladi. I tako je porodični rulet pokazao na mene.

Nimalo obeshrabrena dugom pauzom, spremno sam se prihvatila odgovornog zadatka. Natukla pilotsku kapu, salutirala pred zastavom, montirala svoje decentne top gan naočare, i posle kraćeg natezanja sa zapečenim retrovizorom, krenula da rulam autoputem.

To je kao vožnja bicikla, nikad se ne zaboravlja – kuražila sam sebe. Ali, voziti stari, teški, ogromni volvo 240 bilo je ravno iskustvu vožnje aviona bez krila u krkljancu gradskog saobraćaja. Skoncentrisana na komandnu tablu, radar, merač visine i pritiska, potpuno sam smetnula s uma isključenje sa autoputa, i tako se našla usred Bežanijske kose, koja je tada još uvek bila veliko prašnjavo gradilište. Naravno da sam odmah zalutala, u prvom pokušaju da se sa više uzastopnih skretanja u levo, vratim na polaznu tačku.

Bio je sparan letnji dan, Metuzalemov auto naravno nije imao klimu, ali je zato mogao da se u svako doba pohvali kako izlazi kao pobednik u direktnom sudaru sa FAPom, pa sam otvorila prozore, da izbegnem smrt gušenjem. Uletevši u onu bežanijsku prašinu, odmah sam ih zatvorila - naravno, ne pre nego što sam se nagutala prilične količine zemnog praha, koji mi se uredno nalepio i po licu, formirajući lekoviti kozmetički premaz. Kad se oblak prašine malo slegao, iz njega je počeo da se pomalja obris patrolnih kola saobraćajne policije.

Braća policajci! Nikad im se tako nisam obradovala! Stanem pored čike u plavom, i potpuno zaboravivši da sam upravo zatvorila prozor, u želji da delujem kao već iskusan drajver koji ležerno izbacuje glavu i lakat - tresnem glavom iz sve snage u kaljeno volvo staklo. Kakav je to mukli zveket bio...

Švedski kvalitet, te ’mal’ ne izgubih svest, ali mi se samo smračilo, i jako zvonilo u ušima, dok sam zbunjeno bauljala iz kola. Onaj policajac i ne sluša šta ga pitam, samo me oštro posmatra, pa mi ispod oka overava podlaktice. Pogledavši vozačku i saobraćajnu,  po datumu izdavanja je ipak zaključio da sam iskusan vozač. Isuse, kak’ je naivni...  Onda je zaustavio saobraćaj i sproveo me pod pratnjom, uz zavijanje i rotaciona svetla, sve u rikverc, do pravog skretanja, i još dugo me oštro posmatrao dok sam se udaljavala.

Domogla sam se nekako bloka 70, uparkirala se na jedino delimično slobodno mesto, jer sam malčice zagradila jednog opela, ali, kako sam računala da ću brzo natrag, nisam se mnogo zabrinula.

Moj brat se, međutim, jako zabrinuo videvši me tako ubledelu, sa razmazanim tragovima prašine na licu, pa me doveo pred ogledalo, da vidim uživo plakat za  "Rambo’s First Blood"... Samo mi je falio šmajser. A ubrzo sam i požalila što ga ne ponesoh.

Dok sam ukratko opričavala svoju vožnju kroz pustinju i prašumu, ispratio me je do parkinga, gde su već izdaleka bili uočljivi alarmantni pokreti nekih neprijateljskih formacija. Povukao me je u zaklon i pitao da nisam slučajno zagradila nekog sa narandžastim opelom.... Onda je na njega bio red da ubledi. Ijaoj! Pa gde sam baš njega našla da zagradim, taj je najveći psihopata u bloku!

Prilazimo mojim kolima, a neki izbezumljeni čovečuljak s penom na ustima čuči pored točka i širokim zamasima mi bode gume, perorezom.  Gledam ga sa mešanim gađenjem i sažaljenjem... Bilo mi malo neumesno da mu ukazujem na švedski kvalitet, i teoriju sudara s FAPom, pa sam digla ruke, i prihvatila se odbrane brata, kojeg je taj histerični komšija već zgrabio za kragnu i krenuo da mu vrišteći koluta očima u facu. Ušla sam u auto, jedva, pod kišom njegovih udaraca o staklo pesničicama. 

Naglim kočenjem, jedva sam ga sobalila sa šoferšajbne, koju je zverski upljuvao, još mi usput trgajući brisače na kolima u pokretu, jerbo su mu kvarili umetničku sliku. Umalo mi Džekson Polok ne dođe glave.

U povratku je, u obilju mogućih stresnih situacija, ostalo samo još da prođem neoštećeno  kroz kružni tok kod opštine Novi Beograd. Ali sad sam već vladala tehnikom. Pogledam levo i desno, da nema koji šleper, a onda se zaletim bez zazora, jer ostali mi ne mogu ništa.

Švedska, problemi – zdrrrrrrravo, ma zdrrrrrrravooo... 

Prilikom ateriranja u garažu, malko zakačim ćošak kuće, i od tada se tu nazire armatura, zanemarljivo, s obzirom da švedskom kvalitetu premazanom sa 7 slojeva boje, nije falilo ništa.

Sa velikim žaljenjem, Fater Šumi ga je prodao u delove ’93., jer je zvere trošilo 15 litara u gradu, pa se nije isplatilo držati ga u komadu.

Ali, prekaljen na vatri iskustva, Rambo od tada jezdi svim sivim drumovima ove planete. Legendu su, cenim, proširili oni saobraćajni policajci, i to objašnjava kako je Rambo Amadeus, posle koncerta za 38 usisivača, našao inspiraciju za nastanak čuvene „FAP mašine“, himne svih kamiondžija:

 „Rambo vozi kaaaamiooooon, ... Rambo – vozi...ooooo... "