cudesno

Trnavčevićka, jeste li vi danas izvadili pasoše, porodično?

Joooj, ništa me ne pitaj,  sad sam ušla u kuću. Otišla sam jutros da izvadim pasoš, i to preko veze, a završila evo u kasno predvečerje.

Pa kako si uspela da proceduru od pola sata produžiš na 10 sati?!

Veruj mi, nije bilo teško... Dovoljno je bilo da napravim nekoliko vezanih grešaka, a Marfijev zakon je odradio sve ostalo... Znaš ono,  prepuštene same sebi, stvari imaju tendenciju da se kreću od zla na gore...

Prvo Grale  nije hteo da se slika. Treba da sedi tamo mirno, u onoj klaustrofobičnoj kabinici, dok ga slikaju – ali on iz nekog razloga neće...  Onda ga je Trnavčević držao čvrsto u krilu, dok je on urlao i otimao se, tako da na slikama imamo deo njegovog uveta, razjapljena ustašca sa četiri zubića, i nekoliko vrlo uspelih fotografija tatinog džempera.  I daj ponovo, on vrišti,  one službenice besne, već me gledaju kao  arhineprijatelja, kad jedna od njih pronađe novi povod da me mrzi: nemam uverenje o državljanstvu za dete...  Ponela sam pogrešna dokumenta!

Izbacuju nas po prekom postupku, muž ide kući po državljanstvo, mrko me gleda, a ja ostajem sa Graletom da čekam red , u kojem je već 200 ljudi. Čim je on izašao, brkata teta mi mahne i mojim izvodom iz matične knjige rođenih, koji je stariji od 6 meseci. Sad treba da javim mužu da ponese i moj izvod, a nemam telefon da ga zovem, ostao mi u njegovoj jakni, pa mi onako očajnoj u pomoć priskače neki stanovnik Male Krsne, koji pristaje da mi pozajmi svoj telefon. Muž već reži, ja se posipam pepelom od prethodnog samospaljivanja, i posle skoro sat vremena, on donosi sve papire koje je našao u kući – i dokaze o plaćenim računima, i ugovor o stanu, i moj dokaz o rođenju, ne stariji od šest meseci – samo opet nema Graletovog državljanstva.

Pomenuti nedržavljanin Srbije vrišti iz malog mozga. Besni, otima se, ja ga ostavljam sa njegovim izbezumljenim ocem i otrčim u opštinu, tu pored, da časkom izvadim novo državljanstvo. Čekam red od 150 ljudi, i kad sam stigla pred šalter, ja potpuno otupela, kao debil izgovorim da mi treba izvod iz matične knjige rođenih... Uredno sa tim najsvežijim izvodom stanem ponovo u red za pasoše, i tek na šalteru mi ona ista brkata teta (sa zluradim osmehom ispod mestimično razbašurenih mustaća) mahne sa ona dva identična izvoda pred nosem, i pakosno pita:  A, državljanstvo...?

Ja se ponovo dezintegrišem, muž me spaljuje pogledom, ceo red mi se smeje, dok ja pokunjeno kasam natrag u opštinu po državljanstvo. Tamo me sačeka geometrijskom progresijom narasli red, i kako nema šanse da čekam toliko, pokušam na patetiku. Stvarno jadno, ali u nuždi je sve dozvoljeno. Kažem da sam ostavila bebu od godinu dana u kolima, i molim da me puste preko reda. Svi su bili u fazonu „ma ko te šiša, i mi čekamo“,  ali sam samoj sebi delovala kao majka – zlotvor, samo sam čekala da me neko prijavi Centru za socijalni rad zbog zanemarivanja deteta. Kad se sažali teta na šalteru, pozove me preko reda i tako najzad dobih Graletovo državljanstvo.

Vraćam se u red za pasoše, muža su mi upravo povratili iz šiz-kome, sačekamo još malo u redu u kojem se Mala Krsna pokazao kao izvrstan medijatar, čovek rođen sa plavim šlemom na glavi, koji je sve vreme smirivao mog muža, tešeći ga kako to svakom može da se desi. Ali onda je izgleda i on shvatio da sam ja najteži slučaj  dešavanja koji je on ikada video, jer sam u svem tom trčanju između opštine i policije, izgubila muževljevu ličnu kartu...  Nisam imala hrabrosti da ga pogledam u oči, samo sam zaždila natrag u opštinu koliko me noge nose. Utrčavam u šalter salu, kao bez duše, a tamo onih milion ljudi ležerno gazi po njegovoj biometrijskoj ličnoj karti, koja mi je ispala pred šalterom... Vraćam se trkom u policiju, mužu mi već pružili prvu pomoć, vratili ga iz kliničke smrti, i on mi poslednjim trzajima svesti upućuje jedan duboko zaumni pogled najstrašnijeg prezira.  Predala sam dokumenta pognute glave, pod združenim pogledima mržnje svog muža i brkate tete, koja je namirisala razvod u vazduhu, pa šumno usisavala ono malo kiseonika u prostoriji kroz svoje impresivne nozdrvetine, perverzno uživajući u najavi katastrofe.

Za čudo, ovog puta nije imala primedaba,  nego je samo rekla da dođemo za sat i po da dobijemo broj.  Dete smo poslali kući po babi, a mi seli da popijemo kafu dok čekamo. I kad je on krenuo da mi drobi,  ja sam pukla. Rekla sam mu, ako nisi dovoljno čovek i muškarac da se malo uzdržiš sad kad je sve prošlo, pa da mi tek posle, možda, lepo kažeš : Ljubavi, molim te, skoncentriši se malo... , onda sedi tu i pij svoju kafu sam! I otišla sam u drugi kafić da se izduvam. Pri tome, smrdim kao gnu. Polumeseci znoja mi nisu izbili na majici, već na kaputu. Kosa mi se ufronclala, mozak mi se sparušio,  jedva čekam da se ovo celodnevno mučenje završi. Svesna sam da sam ja kriva, i primam na sebe krivicu, i zar im to nije dovoljno?! Što još moraju da mi to nabijaju na nos, kao da mi još treba neka veća kazna?! ...

Na kraju, on je potpisao šta treba na šalteru i vratio se na posao, bez pozdrava, a ja sam ostala sama, oči u brke sa onom strašnom tetom. Naravno da nešto nije bilo u redu sa mojim dokumentima – ispostavilo se da na mom izvodu stoji da se može upotrebiti samo za izdavanje zdravstvene knjižice, i da je za potrebe izdavanja pasoša, naravno, nevažeći...  Taman je krenula da mi mahne onim izvodom ispred nosa, kad sam stvarno rešila da se ponizim do krajnjih granica, i izvadila iz torbe paket kozmetike, koji sam čuvala zlu ne trebalo, gurnula joj to kroz šalter i na ivici snage zacvilela da me ne vraća ponovo u opštinu!  Prelomila se, ne znam kako, valjda sam joj izgledala dovoljno slomljeno, da više ne bi ni imala šta da zgazi u meni, i pristala da mi da dragoceni broj. Pravo da ti kažem, ne znam ni kako sam je pri'vatala na onu kozmetiku, ona  izgleda kao da takve objekte tretira kao NLO, jer njoj treba pena za brijanje i jedan dobar afteršejv, ali ko mene pita. Uostalom, ko zna kako će ona to upotrebiti... možda gu izede!...

Vratila sam se kući posle desetosatne odiseje, koja je najavljena kao brzo i efikasno sređivanje pasoša preko veze. Od sada ništa ne radim preko veze! ...  Ma serem, naravno... Do prve neprilike...

 Ništa, draga, idem sad da zbrčkam nešto za ručak... Mužu sam na posao poslala mejl   VOLIM TE  - trebalo bi da to bude dovoljno, šta misliš? A moram i Graleta malo da nahranim, jutros sam ga digla iz kuće bez doručka, jadan je prevrištao od gladi... Pa , dala sam mu plazmicu, kad je baš zagustilo. Zato se možda i drao na slikanju...  A možda samo nije bio moj dan. Neke je dane zaista bolje prespavati. Mora da je bio neki retrogradni Merkur u znaku Vage...  Sto posto.   Zato sam sad ispunila bonus po Marfijevom zakonu. Biću mirna 10 godina... Aa, je  l' to mnogo? Pa dobro, onda bar šest meseci.  Na to bih već mogla da pristanem...