cudesno

Ako već držite dete ispod staklenog zvona, onda mu nikako  ne dajte da ispuzi u stvaran svet. Te neprirodne porive za sticanjem životnog iskustva treba suzbiti u samom začetku. Kakva korist od iskustva u životu?!

Što čovek više zna, više pati.

Princeza Fiona je rasla ispod tri staklena zvona, u staklenoj bašti, kao najmlađa kraljeva kći u narodnoj priči. U ovom slučaju nije bilo tegoba sa proscima, jer nju oni nisu zanimali. Bila je sofisticirana, tiha, otmena mlada devojka koja se nije odvajala od knjige.

Junaci svake priče o princezama na kraju postanu oni uporni prosci od kojih se traži da obave neku nemoguću misiju . Oni izazovi koji se kao stalna mesta ponavljaju u narodnim pričama, nisu ništa spram podviga koji ih čekaju u stvarnom životu. Šta je tu teško naći aždaju sa sedam glava, koja živi na kraju sveta, u čardaku ni na nebu,ni na zemlji?... Kojim god pravcem da krene kraljević, uvek se tuda mota neka baba koja zna put, ili se praćakne zlatna ribica, stenje uhvaćen u zamku neki šef krilate vojske kojem naš junak pruža prvu pomoć, jer, kao svaki superheroj, spremno drži za pojasom kompresivni zavoj i udlagu.  Da li se neko setio, recimo,  da sinu kralja iz zemlje preko sedam gora i sedam mora, postavi zadatak da ispegla kamaru veša?...  Ili da presvuče dete, okupa ga kad se izbljucka, ili  provežba s njim tablicu množenja?!... Da se narodni genije dosetio da ondašnje superheroje stavi pred izazove sa kojima se danas svakodnevno suočavaju savremeni očevi, naša bi narodna književnost ostala osakaćena za bajke o nadmoćnim prinčevima koji takve zaludice rešavaju s lakoćom. Lako je zeznuti aždaju sa sedam glava. Da vidim šta ćeš sa ćerkom od sedam godina?....

Fiona ispod zvona živela je tako u svojoj bašti u kojoj su obitavali cvetići i leptirići. Svet  joj se nudio na dlanu. Naravno, Fiona je upisala menadžment, ali nije želela da robuje školi i ambicijama roditelja. Pre svega želela je da živi i stiče iskustva.

Jednog dana, kao u bajci, pred kućom njenih roditelja zaustavio se majbah sa diplomatskim tablicama. Iz njega je izašao princ, sin italijanskog diplomate, aristokratskog porekla, manira i držanja. Leeep, ki upisan!  U pratnji oca, došao je da zamoli Fionine roditelje da je puste sa njim u Rim, u posetu. On garantuje svojom čašću da će biti tretirana kao princeza, kako uostalom i dolikuje.

Roditelji usplahireni pod teretom silnih oprečnih utisaka, posle dužeg većanja postigli su dogovor i odlučili da dozvole Fioni da poseti Rim i Andreinu rodbinu.

Mesec dana je prošlo kao u bajci. Obišli su sve znamenitosti, dobili zeleno svetlo od none - glavnokomandujuće u rimskoj patricijskoj porodici, i posle jedne romantične večere, u šetnji preko mosta na Tibru, lepi Andrea, sa zvezdama u očima, otvorio joj je svoje srce zajedno sa plišanom kutijicom u kojoj je blistao verenički prsten.

Nastavak bajke, u Beogradu, nije zaostajao u filmskim scenama. Praznik u Rimu, princeza i uglađeni potomak stare rimske loze, bili su par iz snova. Njenim roditeljima je malo zasmetalo što njihova mezimica neće nastaviti svoje perspektivne studije, ali je to roditeljsko razočaranje bilo delimično kompenzovano prefinjenim ukusom u odabiru muža, koji je pokazala u praksi. Isplatile su se skupe privatne škole, od vrtića do gimnazije, u kojima je stekla svetske manire i zapala za oko princu iz bajke. Beogradska baba je, sa svoje strane, pridružila svoj blagoslov onom koji je priložila njena  rimska koleginica, i ništa više nije stajalo na putu njihovoj sreći.

Ništa, osim jednog sela na magistralnom putu Niš – Pirot... Tamo je onomad nestalo svih sedam padeža, a neće jedna buduća nevesta!

Venčanje je bilo zakazano za tri meseca, i valjalo se pripremiti za nastupajući velelepni događaj. Niko nije zamerio što je buduća nevesta, nakon veridbe, ostala da spava do podne. Uostalom, to je i za očekivati od princeze na zrnu graška... Ali, kad nije odgovarala na kucanje, isključila mobilni i zadržala se u svojoj sobi neobično dugo, ipak su na silu otvorili vrata... i našli oproštajno pismo.

Dragi mama i tata, brat, sestra i baba, saznali su svi odjednom da Fiona nije imala srca da im ovo kaže u oči, jer je videla koliko su oni oduševljeni idejom o njenoj udaji za lepog  Andreu. Međutim , njoj je, dok je provodila taj dugi mesec u Rimu, srce čeznulo za drugim mladićem, koji nije kao Andrea plemenitog porekla, ali zato u njegovim grudima kuca plemenito srce koje je neizmerno voli. Bila je sigurna u njegovu čistu i iskrenu ljubav, pa se zato s njim dogovorila da dođe po nju, i povede je u njihov novi dom, koji će od sada sve pucati od sreće i ljubavi. Zato ih moli da joj oproste, da Andrei daju pismo u koverti, koje je priložila, da i njega zamole da joj oprosti, ali ona protiv svog srca ne može. Porodica njenog izabranika takođe se pridružuje molbama da mladim i zaljubljenim srećnim ljudima daruju svoj oproštaj, i poziva ih da posete njihov čestiti dom, u selu Strnjika Donja, na magistralnom putu Niš – Pirot, odakle kod suvog drveta sa masnim ćebetom valja skrenuti levo, pa posle dvadesetak kilometara  blato već prelazi u makadam, pa se brže ide. Samo da paze na rupe, otvorilo ih se puno u sezoni, od traktora. Čim uniđu u selo , ete tu su, treća kuća sa desne strane, ona neomalterisana, sa dva razbijena prozora s novinama, malko utonula od klizišta.  Sa barjakom i jabukom na pročelju.

Mama i sestra se uz vrisak sinhronizovano izvrću u nesvest, tata se sruči u fotelju držeći se za srce, brat hvata vazduh, vidno ubledeo....

Samo baba mirno, uz klimanje glavom, spušta pismo na sto i sa mudrošću stečenom  teškim  životnim  iskustvom, rezignirano slegne ramenima:  

“Pa dobro... Bar je videla Rim.”