cudesno

08 Avg, 2010

JEDNA UMERENO UVRNUTA PRIČA SA PROLEĆEM U NASLOVU

Generalna — Autor cudesno @ 02:28

Kako je neumrli Selindžer u svojoj priči “Za Esme, sa ljubavlju i mučninom”, pustio svog junaka na rubu samoubistva da napiše priču po narudžbi male devojčice - ali obavezno sa mučninom! – od mene je Najgora od sve dece  naručila priču o proleću  - “ali da ne bude mnogo uvrnuta!”

I eto ti priče... 

 

.                                                     ... ČAROBAN I LEP

Proleće je došlo naglo.

Dobra rečenica za otvaranje. Nekako mi se uvek pojavljivala u glavi dok gledam travnjak i drvored pored reke. Mene proleće svaki put iznenadi svojim bojama i upornim izranjanjem kržljavog belog cveća, kao da na njega neće odmah sleteti garež, igrači malog fudbala i njihovi psi .

Gledam napolje kroz prozor birtijice, osmatram svet koji je napalo proleće, sakrivena od njegovih posledica. Prolaze dve male devojčice sa roze kapama. Još je hladno. One skakuću u ritmu unutrašnje muzike koja prati male i vesele. Ne treba im razlog, dovoljan im je samo prostor. Za njima roditelji, dovikuju da paze na bicikliste. Mama je umorna i nosi njihove jakne i rance. Tata gleda u mobilni telefon. Nema poruka, pa ga vraća u džep sa izrazom izneverenog očekivanja. Njih dvoje su prestali da komuniciraju kad su se rodile dve male sa roze kapama. Šta bi bilo da pročita njenu poruku: Hajde da pričamo, nedostaje mi razgovor s tobom...?  C’mon, get real. Hladnoća se odavno tu uselila. Između njih, sneg pada već godinama.

Iza njih se ljulja pit bul sa gazdom na povocu. Ovaj overava da li su svi prisutni zadivljeni njegovim psom. Osvrće se da uhvati pogled devojaka iz obližnjeg kafića. One puše i gledaju u vodu, odsutno trzajući nogom na Insomniju. Pomalo je razočaran. Moraće da prođe još jednom, ovog puta na motoru i da malo turira. Možda malo.

Dve stare prijateljice u šetnji. Polako hodaju, razmahnutih pokreta. Jedna prikazuje drugoj  veliku dramu iz svoje prošlosti. Onaj o kojem govore je mrtav već petnaest godina, ali njegova uvreda nije.  Jedna od njih je ponovo šokirana. Drži se za štitnu žlezdu i za dobro uhvaćenu pozu zaprepašćenja. Ne napušta joj se tako lako. Druga opričava detalje kao da briše prašinu sa njih.  Za njih taj znameniti trenutak nastavlja da traje.

Jedan nekadašnji momak nenaviklo vežba šetnju po svežem vazduhu po savetu lekara. Trenerka se žvaće dok on tera svoje masivno telo da znojem izbaci sve ambicije osim one za preživljavanjem. Samo usne u grču pokazuju koliko mu je teško što ga je srce izdalo, i koliko god da vežba ozdravljenje, muči ga sve jasnija misao da će, kao i svaka stvar predviđena za reciklažu, biti zaboravljen i zamenjen.

Par sa detetom, zagrljen. Ona gura bebu u kolicima, on drži ruku oko njenih ramena. Niko se više ne ljubi, pomišljam, i kako mi ovaj čovek strašno liči na onog kojeg sam tako silno, tako bezumno, tako nekada... A onda ga prepoznajem. Sakrivena sam staklom,  iza fragilnog zaklona koji krije i mene i moja neprikladna osećanja. Prepoznajem njegov grleni smeh, zabacivanje one lepe glave, smeh sreće, iz dubine. Ili možda i njoj glumi, kao što je i meni. Ma šta me se to sad tiče... To nije moj život, on nije moj život. Gledam ga kako lagano klizi pored mene, kao brod na Bosforu, u trenutku koji traje, koji nikako da prođe. Izgleda da stvarno predugo pamtim. U tom dugom času mi se ponovo pred očima odmotava svaki tren s njim. Na njegovom licu toga nema. On se ne osvrće. Brodovi ne pamte svoje usputne terete.

Ne mogu da dišem, ne mogu da ostanem u zaklonu, moram da se otresem ovog gadnog osećanja. Osvrćem se jednom, i hodam brzo, što brže i dalje od tih magičnih prstiju zapletenih u tuđu kosu,  tuđi život. Hodam brzo, vetar se čuje u mojoj glavi i jako me boli ispod grla. Padam  malo pre svog ranca, uz metalni zvuk konzerve sa bojom u njemu , na travu posutu kokicama belog kržljavog cveća.

Proleće je ove godine došlo naglo, i izvuklo mrtve emocije na sunce. Vrati mi se kao film, priča koju sam jednom čula,  teška, iskrena  priča moje duhovne sestre, kako je jednom davno preživela ostavljanje. Kako je ležala zatvorenih očiju, bez suza, bez emocija. A izgledalo je da ona bura, onaj užas i očaj, neće nikad prestati da peku. Ležala je nepomična,  ispražnjena, puštajući da zemlja iz nje izvuče svu tugu, da je upije i zakopa, jer žensko srce nije napravljeno da  to  može da izdrži.

Puštam da zemlja usisa moj bes, i bol, izdaju, i umrlu ljubav koja me tako guši. Onda otvaram onu kanticu sa bojom, klečim na nežnoj i mokroj travi, i tankom četkicom pažljivo bojim kržljavo belo cveće u sunčano žuto. Više ništa ne postoji, osim tih nežnih latica, koje mazim četkicom, pod novim suncem, i pravim mala sunca u travi od njih.  Crtam svoj svet, ispočetka.          

... i eto ti priče, ludo jedna...

 

 

 


Komentari

  1. Priča je odlična. Evo čista 5 ica. I plus +.
    pozdrav

    Autor mandrak72 — 08 Avg 2010, 20:52

  2. Neke prolećne želje se ispune makar i u avgustu. Nezahvalno je ostavljati komentar ispod "svoje" priče. Zato, samo hvala na komadiću proleća u sred leta. Da ne zalazim u patetiku, ipak valja zadržati reputaciju Najgore od sve dece.

    Autor najgora — 08 Avg 2010, 22:52

  3. Sjajno!

    Autor Zvrca — 09 Avg 2010, 12:00

  4. Odlicno! Hocu jos!

    Autor James Bond — 09 Avg 2010, 12:02


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs