cudesno

        Nije to baš bio direktni uzrok, ali, Đoko generalno nije voleo vodu. Uopšte, gajio je neki neobjašnjivi animozitet prema vodi, ne uviđajući nikakvu svrhu u primeni iste, niti u bilo kakvoj intimizaciji s vodom. Pio je od malih nogu samo pivo, vinjak i vino, čaj nikad, ni pri bolesti na smrt, a vodu nije voleo da vidi ni na slici. Tvrdio je kako nijednoj pravoj ženi ne smeta ono što se eufemistički naziva „higijenska opuštenost“. Malo oštriji miris uspešno se kamuflirao  pravom muževnom aromom duvana i alkohola. Uostalom, muškarac koji se kupa više od jednom mesečno je sto posto peder. A prave žene se poznaju po tome što od miline odmah zanemoćaju kad se on izuje... Ova izjava donekle rasvetljava njegove uspehe sa ženama, doduše isključivo onesvešćenim.

        Đoko je, logično, vrlo mastan tip. Počevši od kose, koja je rano počela da opada, pa mu se pravo nije milila prat’. Zato ju je uredno gladio od levog uva ka desnom, i neposlušne mladalačke pramenove uspešno krotio zamazivanjem pljuvačkom. Ništa bolje od organskog lepka, brajko moj.

        Da li pod uticajem onog piva iz dečije flašice - tek, smislio je da se u srednju školu upiše kao odličan đak, pa pošto mu to nije uspelo iz prve, dobrovoljno je ponavljao osmi razred, i u ponovljenom pokušaju dostigao čak vrlo dobar uspeh. Tako je izučio za konobara. Posle vojske, rešio je da upiše veterinu, pošto je u njegovom kraju veterinar bio glavna faca. A možda je samo voleo krave, ko će ga znati.

        Pošto nije uspeo da se na vreme probudi  za prijemni, i ta je ambicija neslavno propala.

        Smatrajući da se sudbina urotila protiv njega, učinio je krajnji napor volje i zatražio od braće da ga finansijski podrže u genijalnom marketinškom projektu  otvaranja kafane pored  nekad vrlo prometnog švercerskog puta između dve čuke bez straže, na granici Austrougarske carevine i Otomanske imperije,  kojim, na maler, već dva veka niko nije prošao.

        On je imao viziju, da će oko tog puta nići novi Dodž Siti, i već je video sebe sa lentom gradonačelnika, značkom šerifa, ili bar kao keceljaša za barom saluna, kako glanca čašu sa šeretskim osmehom kroz tompus u zubima, dok na šanku sede koke u korsetima i pušu na muštiklice. Ali njegova nemaštovita i kratkovida braća nisu imala njuha za ovakve bomba poslovne ideje, te je tako naš Đoko ostao prikraćen za karijeru gradonačelnika, i otvorio kafanu u blizini roditeljske kuće, u kraju nastanjenom poštovaocima tradicionalne  umetnosti neradništva i nalivanja alkoholom.

        Lepo mu je krenulo. Toliko lepo da se u kafani svake večeri skupljalo društvo posle fajronta, na kartanje. E varao si, e nisam, e vrati pare, e hebale te pare,  e evo ti na, i , pošto je u žaru igre iscepao nekoliko novčanica tadašnje SFRJ, a to se u ono vreme strogo kažnjavalo, Đoko je odležao neko vreme u fioci na rešetke, gde je konobarisao i čitao „Politikin zabavnik“, što mu je i ostalo najviše do čega se vinuo u svetu literature.

        Da ga „smire“, roditelji su odlučili da ga ožene. Normalno, uvredio se kad su počeli da mu iznose fotografije kandidatkinja, jer je on već imao ne jednu, nego dvije cure, pošto  nije mogao da se odluči između dve lokalne „ljepot’ce“. Imale su zajedno skoro dvocifreni broj zuba, ali u tom kraju se to smatra prirodnom ljepotom. Poseo ih je obe u kafanu za sto, i lepo im objasnio da je on rešio da se ženi, pa je najbolje da se one same dogovore koja će se usrećiti udajom za nj’ga. Jedna odmah skoči, baci stolicu i istrči napolje, i tako Đoko, uz mnogo ženskih suza, odluči da se oženi onom koja je ostala.

        Međutim, kad je izveo svoju buduću nevestu iz kafane, držeći je pod ruku, čekalo ih je neprijatno iznenađenje: ona od malopre nije otišla kući, nego sela u Đokinu škodu, skrstila ruke i tvrdoglavo čekala da je on vodi svojoj kući i napravi od nje poštenu ženu. Objašnjavali, cimali, galamili, pretili, vukli iz kola – ništa ne pomaže, ova se ukopala noktima i vrištala dok je nisu pustili. Onda se Đoko izvinio zaprepašćenoj devojci kojoj je netom obećao brak, i rekao da on nema drugog izbora nego da ovu u kolima vodi kući, jer je to jedini način da se ponovo domogne svoje škode.

        Pošto je nova mlada bila poštena i „stiiiiidna“, isto kao on, neko vreme se , kako običaji nalažu, nije „plaaaaakala“.  Ni donekle, ni odnekle. Onda su zgrožena starija braća, koja su posle par meseci došla na čestitanje, ali ih  je združeni vonj Đoke i Đokin’ce tako resko ujeo za oči, da su na trenutak bili ometeni u toj nameri,  rešila da brže – bolje finansiraju izgradnju domaćeg spa-centra.

        Kupatilo je bilo lepo i novo, imalo sve po redu, uključujući i umivaonik sa ogledalom, bide, i kadu, i novu veš mašinu... u kojoj su do sledećeg leta već kokoške napravile gnezdo... jer se veš prao tek mestimično i delimično. A i što bi, kad je tamo na mediteranskoj klimi čist i suv vazduh, a ljudska bića su od specijalne impregnirane sorte, te se uopšte ne znoje. To ionako sve izađe od dva piva.

        Đokina deca su celo žarko mediteransko leto provela u skijaškim pantalonama, ispod kojih nisu nosili ništa. Odrasli članovi porodice su vrlo brzo uvideli sve prednosti ovakve tutice, jer je meka, sunđerasta i sve upija, pa nisu ni pelene morali da im menjaju. U takvoj situaciji, logično, ni veš mašina nije morala da se uključuje, pa je sasvim lepo poslužila kao pansion za kokoške, da se baba ne muči da ide na kraj dvorišta po jaja. Doduše, tutice su bile jako smrdljive, (ma, to se napolju i ne oseća), a malčice i krute, jer su se nogavice teže savijale, ali to se dalo prevazići upornim treningom, još je i stimulisalo dečicu da brže brcaju nožicama.

        Kupali su se i oni – nije da nisu, pogotovo kad su pošli u školu, među drugu decu, da ne bi stalno sedeli sami u klupi. Ono, o većim praznicima, i tako, nakupi se tu, brat bratu, jedno dva – tri dobra namakanja u polugodištu.  Ali pošto se svi posle svake takve avanture prehlade i rašmrkljave, odrasli su to u korenu sasekli i suzbili  te nesuvisle porive za higijenom na minimum.

        Sledeće jeseni, za 29. novembar, praznik svinjokolja u bivšoj SFRJ, i  Đoko je, kako je već red nalagao,  zatukao jednu krmačicu. Došle komšije da pomažu i domaćom mučenicom se podmažu. Da li pod uticajem rakijice koja je te jeseni premašila 22 grada, ili je samo bio onako inventivan, kakvim su ga stvorili majka priroda i otac karikaturista, on zaključi da je šurenje svinje u onom metalnom koritu već odavno prevaziđen metod, nedostojan modernog čoveka.

        Zato je odvukao nesrećno živinče u svoje novo i gotovo nekorišćeno kupatilo, i uvalio ga u kadu, sa namerom da ga ošuri. Neupućenim pomagačima je čak demonstrirao i kako ne mora više da posipa ključalu vodu iz kazana, što je nezgodno i opasno, već to kulturan čovek sve može da obavi mnogo elegantnije, upotrebom savremenih tehničkih dostignuća. I tako je Đoko istuširao mrtvu svinju, mislim, lepo je zaprao, sa svih strana, uprkos sumnjičavim pogledima svojih neprosvećenih komšija, i na kraju tretmana shvatio da su svinjske čekinje i dalje tu, samo su se malko osvežile i dobile na volumenu.

        Pognute glave pred surovim saznanjem kako je teška sudbina nas umetnika – vazda neshvaćeni od primitivnog sveta i sitnih zavidljivaca – pristao je da se vrati starim adetima, pokoran, ali nepokoren. Eppur si muove.

        Komšije su vratile svoje pljuge u krnjave zube i spremno se prihvatile posla.  Guda je opet za rep, uši i papke odvučena natrag u dvorište i obrađena tradicionalnim sirovim metodama, i u vidu šunke i kobasica veselo svarena tokom naredne zime.

        Negde pred Uskrs, reši Đoko da se okupa. Ide veliki  praznik, pa je vreme i za radikalne poteze. Uđe u onu kadu, još masnu od već užegle gude, oklizne se i u padu slomi ruku.

        Eto, doktore,  tako je to bilo.