cudesno

     Moj teča je imao običaj da mi, u trenucima moje neodlučnosti kako da postupim, postavi vrlo jednostavno pitanje, koje je delovalo momentalno iluminirajuće : „Jesi li čovek, ili seronja?!“
 

Ili jesi, ili nisi lav. Samo što su lavovi odavno istrebljeni, ili proterani iz čopora dvonožaca. Možda zato ne znam nijednog koji je u stanju da donese odluku na osnovu svojih čvrstih uverenja i da pri tom stavu i ostane dovoljno dugo da se ne izblamira.

Da li su baš za sve krive mame koje su ih tako vaspitale? Doduše, njih je nekako najlakše okriviti. Prema uvreženom mišljenju, za pogrešno programirane sinove, obično su krive „kraljice sinorodice“... Nacrtale su im  pogrešnu predstavu o svetu, u kojem bi oni trebalo da budu povlašćeni samo zato što su rođeni. Imaju oni lepih ljudskih osobina, i obrazovanje i lepo vaspitanje, samo nemaju ... pa, recimo – kičmu...

Svako bi hteo da bude Neko, a niko neće da raste!

Momak koji ima dominantnu majku, izabraće i takvu ženu, i tako se ovaj teški genetski sklop širi geometrijskom progresijom. Ako se takav rast nastavi, u ne tako dalekoj budućnosti  žene će neometano sprovoditi svoju "strahovladu", muškarci će pokorno ćutati, a svaka sledeća generacija mlađih dominantnih snajki provešće dobar deo svog plodnog perioda u podrivanju dominacije klimakteruša, koristeći sve njihove metode da im smrsi konce. 

 U dvostruko opterećujućoj ulozi poslušnog sina i pater familiasa, muškarci tada osciliraju između majke i supruge, kao dve mini-giljotine, izbaždarene da ih psihološki kastriraju. Ako imaju decu, onda su sebi napravili dobro društvo za narednih 12-13 godina, do perioda kad će ih muška deca ismejati kao slabiće, (jer su im mame objasnile da tako treba), dok ih ćerke obično izvale još u vrtiću, pa se ni tu ne mogu nadati dugotrajnom razumevanju. 

Amazonke ne ulaze na mala vrata... Kako stvari stoje, moraće kroz trokrilna. Na manjim ulazima bi se zaglavile.

Uticaj dominantnih majki ne mora uvek biti loš. Na primer, obično naprave od svojih sinova vrlo uspešne ljude. Postanu visoko obrazovani, lepo vaspitani, uredni dečaci. Otvaraju vrata i pridržavaju kapute ženama, čak i donose cveće na sastanak. Jedina mana im je što nemaju svoje mišljenje, već kao sunđeri upijaju stav dominantnijih ličnosti.

Jedan reprezentativni primerak svoje vrste, pobegao je od svoje večito nezadovoljne naporne majke u drugi grad. Našao odličan posao, kupio stan, emancipovao se, i krenuo u opremanje porodičnog gnezda sa svojom izabranicom. Tako je bar izgledalo. Zajedno su odabrali decentni nameštaj, ušrafili venge kuhinju sa detaljima od inoksa, zajedno zamešali otmenu boju peska za krečenje trpezarije... kad se u po’ krečenja pompezno pojavi Kraljica Majka, na čelu dugog konvoja kombija i manjih kamiona sa tablicama iz unutrašnjosti, noseći sav nameštaj koji je još od ’69. čuvala za svog jedinca, da mu majka opremi dom, kad se jednom skući.

Svega je tu bilo : ratnih reparacija iz devetsto-teške, spavaćih soba iz miraza, koje nije koristila sa ocem svog sina, jer nije bio dostojan takvih napora, pa zatim trpezarijskih garnitura od pune orahovine, sa dekorativnim duborezom i pletenicama debljine ruke, pa garnitura za sedenje, tek malko načetih moljcima, koji su se neznano kako zapatili u njima još ranih sedamdesetih. Ali, spremila je ona i antidot – lično je dizajnirala i sašila divne presvlake od srać-žutog brokata koji joj je zaostao iz šverc tura po Turskoj iz ’85., pa da s’ ne baci.

Umešnom i sigurnom rukom autohtonog dizajnera enterijera, rasporedila je sve navedeno, i još mnogo sličnog, naređujući nosačima u oblaku prašine gde da spuste svaku od ovih divotnih ljudskih tvorevina. Ni gradilište na platou Gize nije moglo delovati impresivnije.

Kad se prašina slegla, robovi se povukli, a gospodarica s neskrivenim ponosom čekirala efekat koji je ostavila njena demonstracija moći, sin se nakašlje i usudi da joj predstavi svoju buduću ženu, koja još sa valjkom s kojeg kaplje farba u boji peska nemo stoji nasred terena, poput stuba soli.

Kraljica obleti pogledom oko nje, lagano namreška gornju usnu, i dodirujući bradu kažiprstom, pokaže na tek omalane zidove: „Ovo, sine, sve u belo... Nema ništa bolje od gašenog kreča, da ti majka kaže, nek’ pričaju ove belosvetske šta ’oće!“

Sin zguta knedlu, s neskrivenim olakšanjem što je izbegao 25 po turu, a belosvetska zafrljači valjak u kantu s bojom, okrene se na štikli i napusti poprište ove kratke artiljerijske bitke večitih rivala. Ne osvrnuvši se više na  dečka koji je odabrao stranu, ispucavši sva svoja slobodna bacanja.

Drugi primerak ove iste rase živeo je u minskom polju koje su omeđavale dve žene – bivša i sadašnja – kao pravi krajputaši označavajući mesta na kojima je on, veselnik, ostao bez organa karaktera. Da je jednom napravio grešku, to se može svakom desiti – ali da se i drugi put saplete na istu kamenjarku – pouzdan je simptom nekorišćenja adekvatnog organa za razmišljanje.

Ko mu je tačno isprao mozak – to već više nije ni važno. Simptomatično je da je u oba pokušaja da zasnuje stabilnu porodicu, izabrao da to učini sa agresivnim histerušama koje su mu naizmenično pravile scene sa vriskom i plakanjem, i podilazile njegovoj sujeti,  zaklinjući se kako je on čovek njihovih života, kako nikad drugog nisu ni pogledale, otkad su ugledale njega... I on u to još uvek veruje. A što i ne bi, kad je tako lakše.
Kad ga jedna suviše pritisne, on ode kod druge. Svejedno kod koje prenoći, ujutru odlazi praznih džepova, dok mu najdraža maše s prozora, brojeći novčanice kojih ga je upravo oslobodila. On odlazi sa osećanjem mučnine u stomaku, gde mu se još bućka najskuplje plaćena kafa na svetu. Ako mu se ikad pojavi i senka sumnje da je možda materijalno i mentalno iskorišćen, to se vrlo brzo može rastvoriti u alkoholu.

Dugotrajni pritisak ovakve vrste utiče i na njegove sve gore performanse na poslu kojim se bavi. Nestabilno porodično okruženje vremenom indukuje isto takvo poslovno okruženje. Po svoj prilici, on unapred gubi bitku u kojoj nema dovoljno herca ni da se suprotstavi ijednom od dva agresora. Tako će služiti svojim ženama kao zaliha za zimu, dok bude mogao da im obezbeđuje dovoljno provijanta. Kad se spusti ispod granice rentabilnosti, sačekaće ga tužna kvarna sudbina svakog isluženog robota.

Sami su krivi. Ne treba sažaljevati ljude koji su sami načinili svoje izbore u životu, i snose sve očekivane posledice. Nemoguće im je pomoći i pokušavati  sa razjašnjavanjem i osvešćivanjem.  Oni ne žele ni da čuju istinu, niti da izađu iz tih uloga koje su im teške, ali su bar poznate, i da se upuste se u neizvesnost samostalnosti. Ovde je sve predvidljivo i sigurno vodi krahu, samo je pitanje ko će duže izdržati.

Moj teča, mudar čovek, učio me je da prepoznam pravilan izbor u životu tako što shvatim kakve su posledice alternativnog izbora. Mnogo je lepih, dobrih, pametnih muškaraca na svetu koji nisu mogli da čuju dobronameran savet, jer im je neko drugi prethodno napunio uši slatkim uljem, ceđenim od laži i manipulacija.

Ako im se predoče posledice takvog stava, instruisani su da odmah okreću glavu, ne bi li im ulje odmah skliznulo u oči, da ne moraju ni da vide.
Autističnost umesto odgovornosti, vodi u bekstvo od slobode. Samo što dalje...

Ne pokušavajte da razumete ono na šta ne možete uticati.

 Zato citiram jednu svoju malu, ali vrlo promućurnu drugaricu, koja kaže:

" Naravno, imam ja razumevanja za sve. Samo baš nemam obzira!"