cudesno

Što je Panama bolja od Čukarice?

Kad nema struje pet dana, svaka gradska opština pretvara se u poprište ljute borbe za opstanak. Moja avantura počela je usred nezapamćene tropske vrućine u Beogradu. U mojoj ulici inače nema restrikcija struje, pa sam tim pre bila uverena da je iznenadni nestanak struje siguran znak kvara. U Elektrodistribuciji su uredno registrovali moju prijavu kvara, izdali nalog ekipi na terenu da ga otkloni, i uputili me da čekam dok me ne poprave.

Šta čovek da radi u stanu bez struje?

Sa nedostatkom vode sam već imala iskustva, kao i svako ko se bar jednom zeznuo da letuje na Crnogorskom primorju. Tu rutinu za preživljavanje već znam: ustajem u 3 ujutru, kad je „jači“ pritisak, punim kofe zalihama vode za sledeći dan, i tako uz plaćeni odmor dobijam i rekreaciju gratis, čisto da se ne opustim previše. Ali, poslovično nepredvidljiva crnogorska turistička ponuda nikako se nije dala prevesti na ove novonastale uslove. Ono što je tamo bilo deo lokalnog šarma, ovde je postalo živa muka. Tanke zalihe hrane ostale su zarobljene u frižideru, koji nisam smela da otvaram da ne bih narušila krhku ekološku ravnotežu podizanjem temperature, i puštanjem raznih mikroskotova u njegovu osetljivu unutrašnjost. Tako sam prvog dana pojela sve iz konzerve i nešto povrća koje mi se zateklo van frižidera, sve u naivnoj nadi da će mi struja biti vraćena koliko sutra. Provela sam vrlo kvalitetan dan na poslu, radila i prekovremeno, pa onda bazala po gradu, samo da ubijem vreme van svoje gluve i mračne kuće, i otišla na spavanje kao kokoška, čim je pao prvi mrak.

Dan drugi:

Pošto ni sledećeg dana nisam imala struje, ponovo sam prošla kroz seansu sa ljubaznim tetama koje primaju prijave kvarova i opet ljubazno upućena da sačekam, jer će kvar biti popravljen u toku dana. Bez kompjutera i TV-a, onemogućena da kuvam, iznenada sam dobila silno nestrukturirano vreme, koje sam korisno provela bacajući stare časopise o enterijeru, koji su mi se zapatili na terasi. Ne znam kako, te stvarčice imaju tendenciju da se šire geometrijskom progresijom. Iako iz iskustva već znam da je svaki sledeći broj pun reklama koje mi ne trebaju, opet se zaletim i kupim novu slikovnicu, razgledam neko vreme i odložim na terasu. Dok ne shvatim da tamo više ne mogu da stupim nogom, i da je već nagnuta nadole pod opasnim uglom u odnosu na fasadu. Neko mora sve da nauči na teži način...

Rešila sam da obavim sve ono što sam mesecima odlagala za „kad budem imala vremena“. Presložila sam i svoj ormar. I cipele. A onda je pao mrak. Pa sam zvala ponovo Elektrodistribuciju. Pred kraj radnog vremena, niko se nije odazivao na telefonske pozive.

U Požeškoj sam videla ljude - mrmote kako viču iz šahtova „Prva... treća...“ svojim ćatama koji su na površini Zemlje beležili nešto u svoje tabelice. Zaključivši da je očito posredi veći kvar, strpljivo sam sačekala i sledeći dan bez struje.

Dan treći:

Tuširala sam se vodom za cveće, koja se taman zagrejala na upravo raskrčenoj i od tereta spasenoj terasi. Čak sam postala i štedljiva – imala sam na raspolaganju samo 12 litara tople vode, pa sam tako dala svoj doprinos očuvanju rezervi vode na planeti. Zalihe hrane su već potrošene, a frižider koji je isključen već tri dana, ne usuđujem se ni da otvorim, da me nešto ne napadne.

Ostavila sam broj Elektrodistribucije na „automatic redial“, i niko se nije javio do pred kraj radnog vremena. Onda se konačno oglasio neki čika i saopštio da oni imaju puno posla (pa da, čim ne stižu da se jave), i da im je šef savetovao da nikom ne obećavaju uključivanje struje u toku istog dana, jer za to imaju zakonski rok od tri dana. (!?)

Tražila sam ime njegovog šefa, i da mi pokaže zakon u kojem to piše, pa je zacvileo kako je on samo šalterski službenik, i da on ništa ne sme da kaže, i brzo tresnuo slušalicu. U dnevnik preživljavanja ovu epizodu opisujem kao susret sa glodarom. Čitam dok se ne smrkne, sve neke optimističke knjige, tipa "Kako se stvarao Robinson ".

Dan četvrti:

Neradni dan. Da se i ne usuđujem da se ponadam. Pobegla iz kuće, provela dan sa prijateljima. Niko mi nije verovao da nemam struje četiri dana, i to bez objašnjenja. Jedan od njih, na odmoru od svog dosadnog kanadskog života, u neverici odmahuje glavom i tvrdi kako toga kod njih nema, jer su tamo državne ustanove javni servis građana, i direktno su odgovorne svojim korisnicima. Već zamišljam tajnog šefa lokalne Elektrodistribucije kako se preznojava pred kamerama dok javno urličem na njega, i užurbano potpisuje ček za naknadu štete zbog upropašćenog sadržaja mog zamrzivača: kratko je trajalo, ali je bilo moćno.

Tuširanje vodom za cveće, za večeru buđav lebac. Asocijacija: Patak Dača na pustom ostrvu, sa gomilom konzervi, a Brzi Gonzales ima otvarač...

Dan peti: Osvanuo je dan D.

Ranom zorom, nabrijana da se nekom tamo naheftam porodičnog stabla, stanem u red za reklamacije u lokalnoj Elektrodistribuciji. Poturim Mici ubici onaj radni nalog za ekipe na terenu, i pitam je gde je pogrešila. Naravno da ona nije pisala nalog. Ali je napad imao dejstva, jer se trgla iz jutarnje letargije te je s napetom pažnjom, uz naprezanje svih sivih ćelija, proučila sva tri reda teksta, više puta, i izjavila da je sve u redu. A zašto onda nije izvršen, ako je sve u redu?... pa me je spremno poslala kod šefa ekipe montera. Šef je izjavio da, prema njihovoj evidenciji, ja IMAM struju.

Izbrojala sam do 5, i predložila da krene sa mnom, nisam daleko, da se uveri kako imam struje - neposrednim uvidom i onjuhom u pet dana isključeni zamrzivač. Odmah me je prebacio na kolegu, koji će to bolje znati. Međutim, kolege nema. Pa, otišao je na doručak... Raspitujem se dalje gde je kolega otišao da doručkuje. Nešto u mom stavu mu je, izgleda, podstaklo opreznost, pa je uzvratio pitanjem zašto ga to pitam.

„Pa da mu iseckam kiflu“...

Blagi nesklad između mog ultraljubaznog predloga i infraledenog glasa, naterao ga je da zguta knedlu i uputi me kod šefa, sprat iznad. Tako sam, prateći lokalnu hijerarhiju, stigla i do potkrovlja, obilazeći ceo mravinjak praznih kancelarija.

Šef je na odmoru, šef je na sastanku, šef je na JAKO važnom sastanku, a onda ide na seminar o zaheftavanju klijenata, jer mu se tako može... I tako do najviše kule, u kojoj obitavaše Baš Čelik, za kojeg se neočekivano ispostavilo da je vrlo ljubazan i predusretljiv. I koji je nekog pozvao telefonom, i izgovorio čarobne reči: „E, brate, ljubi te brat!... Da mi pogledaš jedno brojilo!“   I sve bi rešeno.

Ljudi koji stvarno imaju moć, nemaju potrebe da komplikuju.

Ispostavilo se da su dečaci iz Elektrodistribucije popravili kvar još otoič, otvorili mi ormarić za struju, odvrnuli osigurače i ostavili ih tako, da mi ne bi nagli udar struje oštetio osetljive uređaje u kući.

To su oni sve u mom interesu, da mi se nešto ne pokvari... samo se nisu setili da me o tome obaveste. Pa imali su mnogo posla.

Dan šesti:

Navukla sam zaštitnu opremu za RBH napad, spustila vizir na "klik", naoružala se aktivnim ugljem, i u junačkom desantu, forsirajući reku bljuzge, ispraznila i dezinfikovala frižider, veličine pola kujne, koji je smrdeo na crkotinu.

Držim da sam time ispunila sve uslove i kvalifikovala se za novi krug "Survivor"-a.

U Panami toga nema. Ua, paceri.