cudesno

Što je Panama bolja od Čukarice?

Kad nema struje pet dana, svaka gradska opština pretvara se u poprište ljute borbe za opstanak. Moja avantura počela je usred nezapamćene tropske vrućine u Beogradu. U mojoj ulici inače nema restrikcija struje, pa sam tim pre bila uverena da je iznenadni nestanak struje siguran znak kvara. U Elektrodistribuciji su uredno registrovali moju prijavu kvara, izdali nalog ekipi na terenu da ga otkloni, i uputili me da čekam dok me ne poprave.

Šta čovek da radi u stanu bez struje?

Sa nedostatkom vode sam već imala iskustva, kao i svako ko se bar jednom zeznuo da letuje na Crnogorskom primorju. Tu rutinu za preživljavanje već znam: ustajem u 3 ujutru, kad je „jači“ pritisak, punim kofe zalihama vode za sledeći dan, i tako uz plaćeni odmor dobijam i rekreaciju gratis, čisto da se ne opustim previše. Ali, poslovično nepredvidljiva crnogorska turistička ponuda nikako se nije dala prevesti na ove novonastale uslove. Ono što je tamo bilo deo lokalnog šarma, ovde je postalo živa muka. Tanke zalihe hrane ostale su zarobljene u frižideru, koji nisam smela da otvaram da ne bih narušila krhku ekološku ravnotežu podizanjem temperature, i puštanjem raznih mikroskotova u njegovu osetljivu unutrašnjost. Tako sam prvog dana pojela sve iz konzerve i nešto povrća koje mi se zateklo van frižidera, sve u naivnoj nadi da će mi struja biti vraćena koliko sutra. Provela sam vrlo kvalitetan dan na poslu, radila i prekovremeno, pa onda bazala po gradu, samo da ubijem vreme van svoje gluve i mračne kuće, i otišla na spavanje kao kokoška, čim je pao prvi mrak.

Dan drugi:

Pošto ni sledećeg dana nisam imala struje, ponovo sam prošla kroz seansu sa ljubaznim tetama koje primaju prijave kvarova i opet ljubazno upućena da sačekam, jer će kvar biti popravljen u toku dana. Bez kompjutera i TV-a, onemogućena da kuvam, iznenada sam dobila silno nestrukturirano vreme, koje sam korisno provela bacajući stare časopise o enterijeru, koji su mi se zapatili na terasi. Ne znam kako, te stvarčice imaju tendenciju da se šire geometrijskom progresijom. Iako iz iskustva već znam da je svaki sledeći broj pun reklama koje mi ne trebaju, opet se zaletim i kupim novu slikovnicu, razgledam neko vreme i odložim na terasu. Dok ne shvatim da tamo više ne mogu da stupim nogom, i da je već nagnuta nadole pod opasnim uglom u odnosu na fasadu. Neko mora sve da nauči na teži način...

Rešila sam da obavim sve ono što sam mesecima odlagala za „kad budem imala vremena“. Presložila sam i svoj ormar. I cipele. A onda je pao mrak. Pa sam zvala ponovo Elektrodistribuciju. Pred kraj radnog vremena, niko se nije odazivao na telefonske pozive.

U Požeškoj sam videla ljude - mrmote kako viču iz šahtova „Prva... treća...“ svojim ćatama koji su na površini Zemlje beležili nešto u svoje tabelice. Zaključivši da je očito posredi veći kvar, strpljivo sam sačekala i sledeći dan bez struje.

Dan treći:

Tuširala sam se vodom za cveće, koja se taman zagrejala na upravo raskrčenoj i od tereta spasenoj terasi. Čak sam postala i štedljiva – imala sam na raspolaganju samo 12 litara tople vode, pa sam tako dala svoj doprinos očuvanju rezervi vode na planeti. Zalihe hrane su već potrošene, a frižider koji je isključen već tri dana, ne usuđujem se ni da otvorim, da me nešto ne napadne.

Ostavila sam broj Elektrodistribucije na „automatic redial“, i niko se nije javio do pred kraj radnog vremena. Onda se konačno oglasio neki čika i saopštio da oni imaju puno posla (pa da, čim ne stižu da se jave), i da im je šef savetovao da nikom ne obećavaju uključivanje struje u toku istog dana, jer za to imaju zakonski rok od tri dana. (!?)

Tražila sam ime njegovog šefa, i da mi pokaže zakon u kojem to piše, pa je zacvileo kako je on samo šalterski službenik, i da on ništa ne sme da kaže, i brzo tresnuo slušalicu. U dnevnik preživljavanja ovu epizodu opisujem kao susret sa glodarom. Čitam dok se ne smrkne, sve neke optimističke knjige, tipa "Kako se stvarao Robinson ".

Dan četvrti:

Neradni dan. Da se i ne usuđujem da se ponadam. Pobegla iz kuće, provela dan sa prijateljima. Niko mi nije verovao da nemam struje četiri dana, i to bez objašnjenja. Jedan od njih, na odmoru od svog dosadnog kanadskog života, u neverici odmahuje glavom i tvrdi kako toga kod njih nema, jer su tamo državne ustanove javni servis građana, i direktno su odgovorne svojim korisnicima. Već zamišljam tajnog šefa lokalne Elektrodistribucije kako se preznojava pred kamerama dok javno urličem na njega, i užurbano potpisuje ček za naknadu štete zbog upropašćenog sadržaja mog zamrzivača: kratko je trajalo, ali je bilo moćno.

Tuširanje vodom za cveće, za večeru buđav lebac. Asocijacija: Patak Dača na pustom ostrvu, sa gomilom konzervi, a Brzi Gonzales ima otvarač...

Dan peti: Osvanuo je dan D.

Ranom zorom, nabrijana da se nekom tamo naheftam porodičnog stabla, stanem u red za reklamacije u lokalnoj Elektrodistribuciji. Poturim Mici ubici onaj radni nalog za ekipe na terenu, i pitam je gde je pogrešila. Naravno da ona nije pisala nalog. Ali je napad imao dejstva, jer se trgla iz jutarnje letargije te je s napetom pažnjom, uz naprezanje svih sivih ćelija, proučila sva tri reda teksta, više puta, i izjavila da je sve u redu. A zašto onda nije izvršen, ako je sve u redu?... pa me je spremno poslala kod šefa ekipe montera. Šef je izjavio da, prema njihovoj evidenciji, ja IMAM struju.

Izbrojala sam do 5, i predložila da krene sa mnom, nisam daleko, da se uveri kako imam struje - neposrednim uvidom i onjuhom u pet dana isključeni zamrzivač. Odmah me je prebacio na kolegu, koji će to bolje znati. Međutim, kolege nema. Pa, otišao je na doručak... Raspitujem se dalje gde je kolega otišao da doručkuje. Nešto u mom stavu mu je, izgleda, podstaklo opreznost, pa je uzvratio pitanjem zašto ga to pitam.

„Pa da mu iseckam kiflu“...

Blagi nesklad između mog ultraljubaznog predloga i infraledenog glasa, naterao ga je da zguta knedlu i uputi me kod šefa, sprat iznad. Tako sam, prateći lokalnu hijerarhiju, stigla i do potkrovlja, obilazeći ceo mravinjak praznih kancelarija.

Šef je na odmoru, šef je na sastanku, šef je na JAKO važnom sastanku, a onda ide na seminar o zaheftavanju klijenata, jer mu se tako može... I tako do najviše kule, u kojoj obitavaše Baš Čelik, za kojeg se neočekivano ispostavilo da je vrlo ljubazan i predusretljiv. I koji je nekog pozvao telefonom, i izgovorio čarobne reči: „E, brate, ljubi te brat!... Da mi pogledaš jedno brojilo!“   I sve bi rešeno.

Ljudi koji stvarno imaju moć, nemaju potrebe da komplikuju.

Ispostavilo se da su dečaci iz Elektrodistribucije popravili kvar još otoič, otvorili mi ormarić za struju, odvrnuli osigurače i ostavili ih tako, da mi ne bi nagli udar struje oštetio osetljive uređaje u kući.

To su oni sve u mom interesu, da mi se nešto ne pokvari... samo se nisu setili da me o tome obaveste. Pa imali su mnogo posla.

Dan šesti:

Navukla sam zaštitnu opremu za RBH napad, spustila vizir na "klik", naoružala se aktivnim ugljem, i u junačkom desantu, forsirajući reku bljuzge, ispraznila i dezinfikovala frižider, veličine pola kujne, koji je smrdeo na crkotinu.

Držim da sam time ispunila sve uslove i kvalifikovala se za novi krug "Survivor"-a.

U Panami toga nema. Ua, paceri. 

     Moj teča je imao običaj da mi, u trenucima moje neodlučnosti kako da postupim, postavi vrlo jednostavno pitanje, koje je delovalo momentalno iluminirajuće : „Jesi li čovek, ili seronja?!“
 

Ili jesi, ili nisi lav. Samo što su lavovi odavno istrebljeni, ili proterani iz čopora dvonožaca. Možda zato ne znam nijednog koji je u stanju da donese odluku na osnovu svojih čvrstih uverenja i da pri tom stavu i ostane dovoljno dugo da se ne izblamira.

Da li su baš za sve krive mame koje su ih tako vaspitale? Doduše, njih je nekako najlakše okriviti. Prema uvreženom mišljenju, za pogrešno programirane sinove, obično su krive „kraljice sinorodice“... Nacrtale su im  pogrešnu predstavu o svetu, u kojem bi oni trebalo da budu povlašćeni samo zato što su rođeni. Imaju oni lepih ljudskih osobina, i obrazovanje i lepo vaspitanje, samo nemaju ... pa, recimo – kičmu...

Svako bi hteo da bude Neko, a niko neće da raste!

Momak koji ima dominantnu majku, izabraće i takvu ženu, i tako se ovaj teški genetski sklop širi geometrijskom progresijom. Ako se takav rast nastavi, u ne tako dalekoj budućnosti  žene će neometano sprovoditi svoju "strahovladu", muškarci će pokorno ćutati, a svaka sledeća generacija mlađih dominantnih snajki provešće dobar deo svog plodnog perioda u podrivanju dominacije klimakteruša, koristeći sve njihove metode da im smrsi konce. 

 U dvostruko opterećujućoj ulozi poslušnog sina i pater familiasa, muškarci tada osciliraju između majke i supruge, kao dve mini-giljotine, izbaždarene da ih psihološki kastriraju. Ako imaju decu, onda su sebi napravili dobro društvo za narednih 12-13 godina, do perioda kad će ih muška deca ismejati kao slabiće, (jer su im mame objasnile da tako treba), dok ih ćerke obično izvale još u vrtiću, pa se ni tu ne mogu nadati dugotrajnom razumevanju. 

Amazonke ne ulaze na mala vrata... Kako stvari stoje, moraće kroz trokrilna. Na manjim ulazima bi se zaglavile.

Uticaj dominantnih majki ne mora uvek biti loš. Na primer, obično naprave od svojih sinova vrlo uspešne ljude. Postanu visoko obrazovani, lepo vaspitani, uredni dečaci. Otvaraju vrata i pridržavaju kapute ženama, čak i donose cveće na sastanak. Jedina mana im je što nemaju svoje mišljenje, već kao sunđeri upijaju stav dominantnijih ličnosti.

Jedan reprezentativni primerak svoje vrste, pobegao je od svoje večito nezadovoljne naporne majke u drugi grad. Našao odličan posao, kupio stan, emancipovao se, i krenuo u opremanje porodičnog gnezda sa svojom izabranicom. Tako je bar izgledalo. Zajedno su odabrali decentni nameštaj, ušrafili venge kuhinju sa detaljima od inoksa, zajedno zamešali otmenu boju peska za krečenje trpezarije... kad se u po’ krečenja pompezno pojavi Kraljica Majka, na čelu dugog konvoja kombija i manjih kamiona sa tablicama iz unutrašnjosti, noseći sav nameštaj koji je još od ’69. čuvala za svog jedinca, da mu majka opremi dom, kad se jednom skući.

Svega je tu bilo : ratnih reparacija iz devetsto-teške, spavaćih soba iz miraza, koje nije koristila sa ocem svog sina, jer nije bio dostojan takvih napora, pa zatim trpezarijskih garnitura od pune orahovine, sa dekorativnim duborezom i pletenicama debljine ruke, pa garnitura za sedenje, tek malko načetih moljcima, koji su se neznano kako zapatili u njima još ranih sedamdesetih. Ali, spremila je ona i antidot – lično je dizajnirala i sašila divne presvlake od srać-žutog brokata koji joj je zaostao iz šverc tura po Turskoj iz ’85., pa da s’ ne baci.

Umešnom i sigurnom rukom autohtonog dizajnera enterijera, rasporedila je sve navedeno, i još mnogo sličnog, naređujući nosačima u oblaku prašine gde da spuste svaku od ovih divotnih ljudskih tvorevina. Ni gradilište na platou Gize nije moglo delovati impresivnije.

Kad se prašina slegla, robovi se povukli, a gospodarica s neskrivenim ponosom čekirala efekat koji je ostavila njena demonstracija moći, sin se nakašlje i usudi da joj predstavi svoju buduću ženu, koja još sa valjkom s kojeg kaplje farba u boji peska nemo stoji nasred terena, poput stuba soli.

Kraljica obleti pogledom oko nje, lagano namreška gornju usnu, i dodirujući bradu kažiprstom, pokaže na tek omalane zidove: „Ovo, sine, sve u belo... Nema ništa bolje od gašenog kreča, da ti majka kaže, nek’ pričaju ove belosvetske šta ’oće!“

Sin zguta knedlu, s neskrivenim olakšanjem što je izbegao 25 po turu, a belosvetska zafrljači valjak u kantu s bojom, okrene se na štikli i napusti poprište ove kratke artiljerijske bitke večitih rivala. Ne osvrnuvši se više na  dečka koji je odabrao stranu, ispucavši sva svoja slobodna bacanja.

Drugi primerak ove iste rase živeo je u minskom polju koje su omeđavale dve žene – bivša i sadašnja – kao pravi krajputaši označavajući mesta na kojima je on, veselnik, ostao bez organa karaktera. Da je jednom napravio grešku, to se može svakom desiti – ali da se i drugi put saplete na istu kamenjarku – pouzdan je simptom nekorišćenja adekvatnog organa za razmišljanje.

Ko mu je tačno isprao mozak – to već više nije ni važno. Simptomatično je da je u oba pokušaja da zasnuje stabilnu porodicu, izabrao da to učini sa agresivnim histerušama koje su mu naizmenično pravile scene sa vriskom i plakanjem, i podilazile njegovoj sujeti,  zaklinjući se kako je on čovek njihovih života, kako nikad drugog nisu ni pogledale, otkad su ugledale njega... I on u to još uvek veruje. A što i ne bi, kad je tako lakše.
Kad ga jedna suviše pritisne, on ode kod druge. Svejedno kod koje prenoći, ujutru odlazi praznih džepova, dok mu najdraža maše s prozora, brojeći novčanice kojih ga je upravo oslobodila. On odlazi sa osećanjem mučnine u stomaku, gde mu se još bućka najskuplje plaćena kafa na svetu. Ako mu se ikad pojavi i senka sumnje da je možda materijalno i mentalno iskorišćen, to se vrlo brzo može rastvoriti u alkoholu.

Dugotrajni pritisak ovakve vrste utiče i na njegove sve gore performanse na poslu kojim se bavi. Nestabilno porodično okruženje vremenom indukuje isto takvo poslovno okruženje. Po svoj prilici, on unapred gubi bitku u kojoj nema dovoljno herca ni da se suprotstavi ijednom od dva agresora. Tako će služiti svojim ženama kao zaliha za zimu, dok bude mogao da im obezbeđuje dovoljno provijanta. Kad se spusti ispod granice rentabilnosti, sačekaće ga tužna kvarna sudbina svakog isluženog robota.

Sami su krivi. Ne treba sažaljevati ljude koji su sami načinili svoje izbore u životu, i snose sve očekivane posledice. Nemoguće im je pomoći i pokušavati  sa razjašnjavanjem i osvešćivanjem.  Oni ne žele ni da čuju istinu, niti da izađu iz tih uloga koje su im teške, ali su bar poznate, i da se upuste se u neizvesnost samostalnosti. Ovde je sve predvidljivo i sigurno vodi krahu, samo je pitanje ko će duže izdržati.

Moj teča, mudar čovek, učio me je da prepoznam pravilan izbor u životu tako što shvatim kakve su posledice alternativnog izbora. Mnogo je lepih, dobrih, pametnih muškaraca na svetu koji nisu mogli da čuju dobronameran savet, jer im je neko drugi prethodno napunio uši slatkim uljem, ceđenim od laži i manipulacija.

Ako im se predoče posledice takvog stava, instruisani su da odmah okreću glavu, ne bi li im ulje odmah skliznulo u oči, da ne moraju ni da vide.
Autističnost umesto odgovornosti, vodi u bekstvo od slobode. Samo što dalje...

Ne pokušavajte da razumete ono na šta ne možete uticati.

 Zato citiram jednu svoju malu, ali vrlo promućurnu drugaricu, koja kaže:

" Naravno, imam ja razumevanja za sve. Samo baš nemam obzira!"  

Kriza srednjih godina udara bez najave, ali zato uvek spuca „u sridu“, uz efekat omanjeg cunamija. 

Zove me Veca, lujka srednjih godina, u dosadno subotnje popodne, sa predlogom da dođem uveče po nju -idemo u neki novi klub, gde će doći još neko društvo koje znam. Ništa ne sluteći, pristajem – nisam baš imala pretrpan raspored izlazaka za tu nedelju, a i društvo koje je pomenula, poznavala sam kao prijatno. 
Tek što se uparkirah ispred njene kuće, iz mraka me prepade sredovečna karleuša – dekolte se spaja sa šlicevima, nadograđeni pramenovi blajhane kose vijore na košavi, dok se nekada ozbiljna majka dvoje velike dece nesigurno leluja na pretankim crvenim štiklama. Pomno okrečeno lice, (u tri ruke, za sve pare), pokazuje posvemašnju ushićenost, dok se već vidljivi podbradak zamastio od zadovoljstva. Cmače vazduh oko moje glave, magli mi šajbnu parfemom, i ničim izazvana nastavlja svoj unutarnji monolog: idemo u neki divan kafić na Adi, sa nekim novim i interesantnim društvom, ne sa onim smaračima o kojima je pričala kad me je zvala, i što se nisam malo lepše obukla, treba to malo... znaš... Novo društvo, nikad se ne zna!... 

Naravno da se zna, pomislim, pošto sam već iz trećeg pokušaja uspela da prišrafim vilicu. Šta priča ova žena?... I ma ko je, bre, ova?... 
        ... da bi se ispostavilo kako smo se zaputile u neki sumnjivi bircuz na makiškoj obali Ade, gde je ona, u nastupu avanturističkog ludila, iniciranog dvodnevnim odsustvom svog bračnog druga, zakazala sastanak sa nekim likom kojeg je upravo upoznala na skajpu... (!)

Meni već kroz glavu prolaze slike iz crne hronike: Dve žene nađene zadavljene u šipražju: jedna plavuša u halterima i crvenim štiklama, druga s naočarima, u martinkama, hulahopkama i gaćama s kapuljačom i rol-kragnom... Pa da se i u smrti izblamiram kao štreberka! 

Odlazak na „blind date“ meni je uvek bio pouzdan znak očajanja ili teške depresije izazvane dugotrajnom usamljenošću. Provodadžisanje, koje je u našem narodu tradicionalno omiljena vrsta društvene razonode, takođe sam smatrala jednom od retkih preostalih zabava za krezube, kad preko srkanja kafe, uz vrašku mimiku obrvicama rastegnu trakalicu sa fotografijama „prilika“... 
A onda mi se desilo da se, ničim izazvana, nađem usred sastanka naslepo. I to tuđeg. Videvši moje smrknuto lice, da me ohrabri, Veca mi saučesnički namigne i u poverenju saopšti kako je rekla svom „dejtu“ da obavezno povede i nekog druga za mene, ali nekog markantnijeg, pošto sam ja „visooookaaaaa..... užas!“ 
Zgutam ja knedlu, šta ću, dirnuta tolikom pažnjom u razradi detalja i brigom za moju dobrobit, i borim se svim snagama hrišćanskih uverenja o razumevanju prema bližnjima, protiv poriva da iskrcam idiotkinju na parkingu kod Ade i vratim se kući da čitam nešto teško i rusko. Pa neka se zabavlja sa dvojicom, u tako lukavo osmišljenom aranžmanu. 
   Zašto to nisam i uradila? Uprkos uvreženom mišljenju – nisam baš toliki skot da ostavim nečiju majku, koliko god ona luda bila, u opasnosti da postane potencijalna vest u sutrašnjoj crnoj hronici.

Parkirala sam se strateški, blizu ulaza u kafić, i izabrala sto pored vrata – ni Džin Hekmen ne bi bolje – i ostala da se nadam kako se njeni blajnd dejtovi neće ni pojaviti. Uostalom, sve je upravo na to ukazivalo. Kasnili su već pola sata, ona ih je nervozno zvala i navigala kako da stignu, dok sam ja imala osećaj da su momci već negde u gužvi pored nas, samo čekaju da vide kako izgleda slepa lovina, procenjujući da li da se uopšte trude da se pojave.
U neko doba, pred ponoć, stiže mi poruka : KUMO, JESI LI TO TI, ILI SAM JA IPAK PREVIŠE POPILA? – moja kumica izašla sa drugaricama u kafić pored našeg, i spazila me spolja, ne verujući svojim očima – njena kuma - životni uzor  - poštena inteligencija, čovek i komunista – cevči piće u opskurnoj drumskoj me’ani u društvu polupijane i predekoltirane ocvale plavuše?... Ah, kad me rastrgnu tabloidi!... Ništa od mene neće ostati. 
Dođu deca da se pozdrave, Veca ode do šanka gde je već pristigao njen đuvegija. Vraća se, sva ustreptala, sa nekim majušnim majmunčićem u plastičnom sakou, koji je spodbio nekakav neseser pod miškicu, i nevešto balansirajući da mu stvar ne isklizne, pruža mi ruku i predstavlja se. Uočavam potpuni nedostatak celog reda zuba u gornjoj vilici. Iza njegovih leđa, Veca se krevelji i pokazuje kako je njegov drugar, onaj Obeliks, baš slaaaaaadak, i ispraća mališanka do šanka, da dovede drugara.
Moja kumica i njene drugarke odoše, a Veca ostade da dobuje roze akrilnim noktima po stolu, kvareći remek delo svoje manikirke i iščekujući najveće uzbuđenje večeri. Međutim, dečkićima treba neuobičajeno mnogo vremena da pređu pet metara od šanka...

Slutim ono što Veci postaje jasno nešto kasnije, i ona eksplodira u napadu besa: „On će mene da ispali, đubre jedno, pa ja sam za njega bre kraljica Draga!... Šta on misli, ko je on, pa znaš kakvi su mene sve frajeri startovali ...“ i, na moje zaprepašćenje, izvadi mobilnu igračkicu punu fotografija vrlo mladih momaka, koje je sve tako sa’vatala na pričaonicama na internetu. Za svakog od njih je rekla da ju je „muvao“, „napalio se“, „hteo da se ženi“ njome, ili je u najblažem slučaju „ooooodlepio“ za njom. Ima ona za to i logično objašnjenje, naravno. Takav spoj lepote i pameti, ličnosti i duhovnosti – još nije viđen na ovim prostorima. Šta da vam kažem. Blago mužu što je ima...

Za 4 meseca intenzivnog kopanja po pričaonicama, ušla je u suštinu problematike ovog fluktuantnog tržišta veštačkih emocija, i, pronicljiva kakvom ju je Bog dao, napravila suptilnu analizu karaktera svakog muškarca kojeg je, naravno, opčinila svojim neodoljivim šarmom. Čak je i knjigu pisala... Samo se s pravopisom baš namučila.
 Voli sve što vole mladi, uvek je bar 15 godina mlađa od svojih stvarnih godina, i ta se razlika progresivno povećava. Čezne da se vrate devedesete, ili bar muzika devedesetih.  Odgovarajuća estetika ide u paketu sa već nabrojanim...
Potanko mi je opisala tužnu sudbinu jednog od svojih virtuelnih prijatelja, nesrećnog arhitekte iz Pariza, kojeg je žena prevarila, pa sad on luta nesmiren bespućima interneta, tražeći sebi srodnu dušu na koju bi mogao da izlije sve bogatstvo svog stvaralačkog genija. I pokaza mi sliku nekog mlađanog Arapina, sa masnim tragovima loše ostruganih brkova. Oprezno natuknem kako mi deluje suviše mladoliko za renomiranog arhitektu, kao i da asocira na nekog vanbračnog sina Sadama Huseina. 

Kad mi nije oči iskopala! Šta će mi oči kad već ne vidim dobro. On je mešovitog italijansko-francuskog porekla! I to od aristokratske loze! Jedino što nju malo brine, doduše, je činjenica da ga je uhvatila u neveri – on četuje i sa nekom Ruskinjom, i sad vaga između njih dve, kojom će da se ženi! Najbolje bi bilo da ona nekako inkognito otputuje u Pariz, i da ga tamo malo špijunira, ali onako inteligentno, sakrivena iza tamnih šoferšajbni i marama a la Brižit Bardo. 

I tako se ponovo javio moj prvobitni slabašni instinkt da „dam petama vjetra“ , što dalje od njenog bolesnog sveta. Nisam ja iz te profesije čija pomoć je njoj potrebna. Virtuelni svet je potpuno istisnuo onaj stvarni. Ima sve prednosti : tamo je sve onako kako bi svi želeli da bude. Nema bola, nema razočaranja, a ako se igraju prevara, to ne boli jer nije stvarno. Strašno je što ovakvi zabludeli umovi počinju zaista da osećaju sve efekte virtuelnih emocija. U tom svetu ona nije zabrinuta mama dvoje adolescenata. Ona plače i besni jer ju je skajp - dečko ispalio! 
Na sve to, kad sam je istovarila pred njenom realnom kućom, (ili bar iz onog matriksa u kojem sam je upoznala), osvrnula se, sva ozarena, i saopštila da SAD ZNA zašto su njene skajp – đuvegije onako kukavički utekle. Nema to veze s njom – hahaha, svašta, pa on je NJU muvao i zvao da se vide, i on je već na fotografijama video kako je ona super riba. A i fotošop je zakon... Nego , TO JE SVE ZBOG MENE. 

Baš sam se zainteresovala za nastavak objašnjenja. 

Onaj Obeliks, e taj je baš bio sladak. Pa mu je njen dečko sigurno rekao da sam ja krš riba, i da se ne trudi da prilazi našem stolu, i zato su oni onako brzo otišli!...

Ah, tako dakle. Šta reći?... Naravno, složila sam se s njom u potpunosti. A i kako bih drugačije? Vratila sam je kući živu, i bar fizički zdravu, a za sve ostalo će se valjda pobrinuti članovi njene porodice, ako i oni ne budu zauzeti sopstvenim virtuelnim svetovima. Ako je to budućnost emotivnih veza u zemlji Srbiji, onda da ipak ostanemo kod kuće i čitamo ruske klasike. Sigurnije je.

A i kod Dostojevskog ima manje ludila.

Laku noć...